Остров-cайт Александра Радашкевича / Поэзия / НЕИЗРЕЧИМОЕ. Стихи разных лет в новых переводах. Злата Коцич (переводы на сербский)

Поэзия

НЕИЗРЕЧИМОЕ. Стихи разных лет в новых переводах. Злата Коцич (переводы на сербский)

 

 

Злата КОЦИЧ (Белград)

Злата Коцић (Београд)

Переводы на сербский

 

 

 

КАКАЯ СКУКА

 

Какая скука жить, не веря, как верить,

более не ждя. И мясо чьё-то с хрустом

пропускать сквозь незаметившее тело,

и ту же слякотную зиму сносить в окне,

потеющем от скуки. Какая скука – энный

вечерок, разнюненный над пенной Летой.

Всё узнавать, не видя ничего, и видеть

денно, ничего не узнавая. Порхать, умнеть,

хиреть, ложиться и вставать, и умывать

сползающий всё ниже лик, чтоб вежливо

моргать на люд, жиреющий в объятьях

постных скуки. По одному, вдвоём, во сне

о снах иль в переполненной, с утра уже

кишащей поднебесной ступе – какая

скука снова жить и умирать. И умирать –

какая липкая, безвылазная скука.

Какая скука – в мире проскучать десятки

Божьих зим так заразительно, так честно

и не наскучиться ни эдак и ни так, и

не наскучиться, как вешней одурью, никак

земной проникновенной скукой.

 

XII.2002. Богемия

 

 

 

КАКВА ДОСАДА

 

Како досадно је живети, не верујући, како

веровати, не очекујући више. И месо нечије

крцкаво пропуштати кроз тело, које и не примети,

и зиму, опет бљузгаву, подносити кроз прозор

ознојен од досаде. Каква досада – то енто по

реду вече, расцмиздрено над пеном Лете.

Све препознавати, не видевши ништа, и видети

данима, ништа не препознајући. Лепршати, у

памет узети се, венути, легати и устајати, и лик

умивати, који наниже клизи, да би  уљудно

намигивао светини, док ова гоји се у посном

загрљају досаде.Појединачно, удвоје, у сну

о сновима или у препуној ступи поднебесној,

где још од јутра све врви – каква је досада

поново живети и умирати. И умирати –

каква лепљива  то је, безизлазна досада. Каква

досада – на свету досађивати се десетинама

Божјих зима тако заразно, тако поштено

и да вам не дојади, ни овако ни онако, и да

никако не дојади вам као пролећна омама та

земаљска присносрдачна досада.

 

12.2002. Бохемија

 

 

           

ОНО ПРОПИСАНО

 

Как загнанная память о прошлом

отпылившем «я», оно прописано

теперь в живом беспамятном Париже,

глядит в мансардное окно на окна

колкие их голых одиночеств втроём,

вдвоём, с собой по одному, включает

синий газ шипучий и ест улиток,

рататуй и затхлый камамбер,

и воет в предвечерний час в тени

морщинистых небес на бутафорскую

луну с растресканной жемчужной

скорлупой соборных фресок, потом

не верит дымным зеркалам, обратными

незрячими глазами сверяя Павловска

ухоженные тропы и шале, где пьют

вселенское густое молоко за здравие

и упокой, потом ложится снова, как

в капкан, в железные леса бессонниц

и более не ждёт предавшего меня

в объятия растительных обоев

и носа за порог отнюдь не кажет,

нахохлившись совой в изношенном

внежанровом халате, и почты

никакой, как в срок иной, не ждёт

ни от кого, о одиночество моё

родное: оно, как оперные мшистые

руины в груди надорванной рапсода,

как кладбище игрушечных слонов

в отколотых руках воспитанных

детей, – оно прописано теперь навек

в живом беспамятном Париже.

 

2005

 

 

 

ОНО ИМА ПРИЈАВУ БОРАВКА

 

 

Као сатерано сећање на прошлост

која одсекла је «ја», оно је пријављено

сада у живахном заборавном Паризу,

гледа кроз прозор мансарде у прозоре

чија гола самотништва утроје, удвоје,

насамо, боду очи,  оно укључује

плави шуштави плин и једе пужеве,

рататуј и плесњиви камамбер,

и у предвечерњи час, у сенци небеса

набораних завија на реквизитну

луну опточену напукнутим бисерним

овојем храмовних фресака,

потом не верује огледалима димним,

обратним слепим очима упоређујући

уходане стазе Павловска и чардак

где светско густо млеко пију за здравље

и покој душе, потом поново леже, као у

клопку, у гвоздене шуме несанице и

више ме, јер изневерих, не ишчекује               

у загрљај биљних тапета и нос

нипошто не промаља преко прага,

накострешено као сова у изношеном

огртачу изван жанра, и готово нимало,

као у друго време, не очекује ни од кога,

о самотништво моје рођено: оно је,

као оперске руине под маховином

у рапсодовим  растрзаним грудима,

као гробље слонова-играчака

у откинутим рукама васпитане

деце – оно је сада заувек пријављено

у живахном заборавном Паризу.

 

 

2005.

 

 

 

 

ПУСТЫННИК

 

Ни жало жизни, ни кресты,

цепляющие даром за пустоту

пустот, ни гефсиманская

громадная тоска, ни нечто

замышляющие тени, что

шарят по тупым углам, ни

глыбы мраморные облаков,

ни стёртые слова, ни сны

мирские, ни предрассветные,

когда нам снится детство,

уж не мешали отшельнику

глядеть в святое небо ранних

вечеров в скиту забвенном и

немом, куда никто по воле

или оной против не доходил

годами по кромке пропасти,

тропой петлистою, звериной.

 

Так жил бесхитростно, не зная

тоскования в глазах и думами

чела не морща, читать от века

вовсе не умея ни святцев, ни

псалтыри, не зная молвить

«Отче наш», и лишь, бывало,

твердил на ветер: «Господи,

я – твой, ты – мой». И больше

ничего. И никого там больше.

«Я – твой, ты – мой». А душу

как сомлевшую отдал, так на

могилке взошло ветвистое

седое деревцо, сокрывшее

её крылатой тенью, и на

листке, на каждом маятном и

малом, «я – твой, ты – мой»

читалось всякому и никому.

 

2008

 

 

ПУСТИЊАК

 

Ни жаока живота, ни крстови

што залуд грчевито се хватају

за празнину над празнинама, ни

гетсиманска тешка туга, ни сенке

које све нешто замишљају док по

угловима тупим претражују, ни

мраморне громаде облака, ни

излизане речи, ни сновиђења

мирјана, ни они пред свитање

снови кадa детињство сврати,

нису више испосника ометали

док у свето небо предвечерја

зури из испоснице заборављене

и неме, куда нико по својој вољи

и њој упркос више стизао није,

годинама, по рубу провалије,

стазом вијугавом козјом.

 

Безазлено је живео не знајући

за тугу у очима, ни за мисли које

борају чело, ни да чита од малена

никако не умевши, ни о свецима,

ни псалме, не знајући да изговори

„Оче наш“, и једино је, то да,

понављао у ветар: Господе,

ја сам твој, ти си мој“. И више

ништа. И више никог.

Ја сам твој, ти си мој. А душу

кад је изнемоглу предао, тада

на гробу малом изниче гранато

седо дрво које препокри га

крилатим хладом, и на, и на

листићу, на сваком, зањиханом

и најмањем „ја сам твој ти си мој“

читљиво је сваком и ником.

 

2008.

 

 

 

 

 

ПОСВЯЩЕНИЕ

 

 

Когда пролязгают все скобы и

засовы и ухнет мир в безлунную

дыру, когда слезает с неба кожа

и чёрный гул в пустой груди, все

сны сбегут, как недостреленные

звери в свои отслеженные норы,

и в лоб, карабкаясь, задышат

неукоснительные тени, что гасят

агнцев слабый крик, тогда

заглянет в прорву ангел, и у него,

конечно, будет твоё любимое лицо.

 

Сдувать, как прах, мои Голгофки

и адик захудалый мой, молчать

и слушать в странном полу-

трансе опять благие недомолвки,

опять вселенскую хулу и барку

на краю борений одним ударом

хрупкого весла из пенной бездны

выводить и знать, что всё больней

ухабы лет той, пушкинской, телеге

жизни, несомой вкривь, несомой

вкось, а главное, невесть куда,

 

и в прорву вспоротых небес,

как в раму срывов и парений,

прозрений, каяний, стихов и

полых радостей забвенья (а им

уж несть ни срока, ни числа)

безвинно заглянуть, как ангел

с ветрами писаных икон и

фресок, ветром стёртых. И у него,

конечно, будет зимою знойной,

летом снежным, и у него

навеки будет твоё любимое лицо.

 

2009

 

 

 

 

ПОСВЕТА

 

Када одзвецкају све карике и

резе и свет сурва се у рупу без

месечине, када небу кожа отпадне

и црно у пустим  грудима захучи,

сви снови кад побегну као недоклане

звери у своје уловљене јазбине,

и у чело, верући се, задахћу

неизоставне сени, које гуше

слабашни крик агнеца – тада

завириће у понор  анђео и имаће,

наравно, твоје вољено лице.

 

Одувати, као прах, моје Голготице

и паклић  уфитиљени мој, ћутати

и слушати у чудноме  полу-

трансу опет недоречености благе,

опет васељенску хулу, и барку

на крају борбе једним ударом

крхкога весла из бездани пене

вадити, и знати да све болније су

рупчаге година оној, пушкинској

запрези живота, коју заноси укриво,

укосо заноси, и главно – незнано куд,

 

и у понор прободених небеса,

као у рам сурвавања и лебдења,

прозрења, кајања, стихова и

шупљих радости заборава (а њима

већ ни краја ни броја не има)

невино завирити, као анђео

с икона које осликали су ветри

и фресака које ветри избрисаше. И он ће,

наравно, по врелој зими,

у лето снежно, и он ће

заувек имати твоје вољено лице.

 

2009.

 

 

 

 

*    *    *

 

Неужели когда-то певцы

пели, неужели зимою была

зима, звёзды падали, листья

шумели и по ветру неслись долго-

жданные письма через мудрые

горы и слепые озёра, и мы знали,

что будем живы, как и были,

сейчас и всегда?

 

Неужели всё звалось и пахло

иначе, хлеб хрустел и смеялась

вода, неужели мы век торопили,

веря, что с нами сейчас и всегда

все, кто ушёл за свинцовые веки,

неужели когда-то так громко

молчала, глядя в души,

Его тишина?

 

2011

 

 

 *  *  *

 

Зар су уистину некад певачи

певали, зар је зими била

зима, звезде зар падале, лишће

шуштало и на ветру летела дуго-

очекивана писма преко мудрих

гора и слепих језера, и ми знали

да ћемо бити живи, ко што и јесмо,

сада и увек?

 

Зар се уистину све звало и мирисало

другачије, хруптао хлеб и смејала се

вода, зар смо уистину век пожуривали,

верујући да с нама су сада и увек

сви, који одоше под оловне очне капке,

зар је уистину некад пре тако гласно

ћутала, гледајући у душе,

Његова тишина?

 

2011.

 

 

 

ДВЕРИ

 

 

Святые двери одиночеств, за ними

тёмные огни и поезда,

на которые мы опоздали в отыгранной

судьбе, за ними небо,

небо одиночное, но там никто уже не

встанет меж ним

и рухнувшим тобой в пустыне

поздних ран и робких

откровений.

 

Слепые дали одиночеств, за ними

сон платановых аллей

и реки, вспять стремимые, за ними

ранние ветра в кристальной раме

межнебесий, где тает

вереница первоптиц, где мы

всегда совсем одни

и никогда не

одиноки.

 

Святые двери одиночеств,

без стука и ключа, с великим трепетом

мы их приоткрываем, мы их

не закрываем

никогда.

 

2012

 

 

ДВЕРИ

 

Свете двери самоћа, иза њих 

пригушена светла и возови,

на које смо закаснили у одиграној

судбини, иза њих небо,

небо самотно, али ту више нико

неће стати између њега и

тебе треснулог у пустињи

позних рана и бојажљивих

откривења.

 

Слепе даљине самоћа, иза њих

сан алеја платана,

и реке које хрле натраг, иза њих

рани ветри у кристалном раму

међунебесја, где топи се

низ првотних птица, где смо

увек сасвим сами

и никад не

усамљени.

 

Свете двери самоћа, 

без куцања и кључа, с великом

стрепњом одшкринемо их,

не затварајући их

никад.

 

2012.

 

 

 

 

ВЕЩИ ЖИЗНИ

 

 

Трогайте. Гладьте. Пробуйте. Прижимайте

к себе. Прикладывайте к щеке. Целуйте.

Молитесь на вещи. Молитесь на всё, что

видите вокруг. Всё есть чудо. Всё живое –

чудо. Все вещи – чудо. Вещи – живы. Они

и есть наша жизнь.

     С. Горный «Санкт-Петербург (Видения)»

 

 

А прежде улица была уютней, наивнее, добрей и

проще, упираясь в мечту, творимую из океана

времени немого. Пусть мир тревожен и напрасен,

радуйтесь, что всё на свете разное. Всё бессмертно,

свято и живо, до потерянной пуговицы и до дырочки

на сапоге: та не найдётся, а эта не расширяется; и

до закладок в зачитанной книге всех недосказанных

судеб, в памяти душ, невытравимой, живы которой.

Займитесь списком благодарным, не опуская ничего:

чайная ложка, гребёнка или открытка из детства,

зеркальце бабушки или жар-птица чёрной лаковой

шкатулки, камушки жизни. И у каждого радостный,

свой – не напрасно видимого, виденного, и в него

заглянет Бог. А тогда ничего не страшно.

 

Кроме прошлого, нет ничего. Только, может быть,

этот питерский дождь, нескончаемый, нежный,

немолчный, чтобы зажмуриться и упереться челом

в стекло иль прислониться спиною к заплутавшему

фонарю. Пусть бы он шёл и ничего больше не было,

чтобы не ведать, что станет потом. Чтобы, жалуясь

по дворам, пела шарманка, повторяя тот самый

вечерний мотив, – даже в ангельском жемчужном

бытие небытия. Всё тут свято и всё прекрасно. Всё

благодарно живёт и дальше. Ибо, раз было, значит,

предвечно. Прищуриться ли на фонарь янтарный

в заплаканном окне – и потянутся нити златоиглым

пучком к ресницам. Питерский дождик, босой и

бессмертный, лил бы и лил непрестанно навеки.

 

2013

 

 

СТВАРИ ЖИВОТНЕ

 

                        Додирујте. Гладите. Пробајте. Пригрљујте

                      уза се. Приљубљујте уз образ. Љубите.

                      Молите се за ствари. Молите се за све што

                      видите уоколо. Све је чудо. Све живо –

                      чудо је. Све ствари су – чудо. Ствари су – живе.

                      Оне и јесу живот наш.

                                     С. Горни  „Санкт-Петербург (Визије)“

 

А пре је улица била угоднија, наивнија, боља и

једноставнија, увирући у машту, никлу из океана

времена немог. Нека је свет узбуњен и узалудан,

радујте се што све је на свету различно. Све бесмртно,

свето и живо, до изгубљеног дугмета и до рупице

на чизми: оно неће бити нађено, а ова се не шири; и

до бележника у излизаној књизи свих недоречених

судбина, у сећању душа, неизбрисивом, којим живи смо.

Латите се списка захвалничког, не изоставите ништа:

кашичицу кафену, чешљић или разгледницу  детињства,

огледалце бакино или жар-птицу на црној лакираној

кутијици, камичке живота. И у сваког је радосни,

свој кам – видљивог, виђеног не узалуд, и у њега

завириће Бог. А тад ништа није страшно.

 

Осим прошлости, нема ничег. Једино, можда,

ова петербушка киша, бескрајна, нежна,

непрекидна, да зажмуриш и упреш челом

о стакло или наслониш се леђима на плутајући

фењер.Нек она  пада, и ничег више нек не буде,

да не знамо шта ће потом бити. Да, жалећи се

по двориштима,  струже вергл, понављајући исти онај

вечерњи мотив – чак у анђеоском бисерном

битију небитија. Све је ту свето и све дивно. Све

благодарно живи и даље. Јер, ако било је, значи,

предвечно је. Само зажмири ка фењеру  ћилибарском

за уплаканим окном, и пружиће се нити ко златноиглени

сноп ка трепавицама. Петербуршка кишица, боса и

бесмртна, нека лије и лије непрестано довека.

 

 2013.

                                                          

 

 


 
Hugediscountmeds.com.
Вавилон - Современная русская литература Журнальный зал Журнальный мир Персональный сайт Муслима Магомаева Российский Императорский Дом Самый тихий на свете музей: памяти поэта Анатолия Кобенкова Международная Федерация русскоязычных писателей (МФРП)