Александар Радашкјевич. ПРЕДСТАВА (Спектакль)
.jpg)
ПРЕДСТАВА
Кад се наш огласио час, не дочекавши
треће продужено звоно, седамо у празан
заснежени партер, или под палме – у
ложу бенуар, разгрнувши нетремичне
звезде и ноге с олакшањем бућнувши
у извор који отиче у месту, ћутимо и као
деца притајени, гледамо испразну пасторалу
без титла – ни оперу ни балет, с бифеом
у две назначене паузе. О чему оно
беше? Не умемо да кажемо.У позадини –
богови плешући распорили у лету азурне
удахе атласа, и мецо, надимајући груди,
изводи тремоло, лије вибрато: „Опростите,
шуме и поља родна!“ – као да и ми у тим
крајевима живели смо. И ево: „Одлазим
од вас и нећу доћи довека!“ Нико не дише
и не верује да ће завеса, као гиљотина,
пасти на идиличну шију, да овамо, иза
кадифених наслона, пригушено жути се
„излаз“, као да зна се откуда и куда.
Једни звижде, други блеје „браво“, а
трећи, заклопивши корице партитура
џепних, надмено напуштају угрејана
седишта.Нема гужва пред гардеробом, и
ешарпа у рукаву. „Са биноклима – преко
реда!“ Успеваш да бациш крилати поглед
на очи безизразне, као у рупу на леду.
Време је: последњи метро, и над одроном
калдрме, што поиграва крхотинама слепих
огледала – одрпана афиша одиграних небеса,
коју откида црни ветар.
2006. Бохемија
ДВЕРИ
Свете двери самоћа, иза њих
пригушена светла и возови,
на које закаснили смо у одиграној
судбини, иза њих небо,
небо самотно, али ту више нико
неће стати између њега и
тебе треснулог у пустињи
позних рана и бојажљивих
откривења.
Слепе даљине самоћа, иза њих
сан алеја платана,
и реке које хрле натраг, иза њих
рани ветри у кристалном раму
међунебесја, где топи се
низ првотних птица, где смо
увек сасвим сами
и никад не
усамљени.
Свете двери самоћа,
без куцања и кључа, с великом
стрепњом одшкринемо их,
не затварајући их
никад.
2012.
СЕН ОЦА
Куда ме водиш? Ја даље не идем.
«Хамлет»
То ти упорно празнујеш
необуздани живот, ти
мотриш, непрекидно, из
осмехнутих огледала, пловећи
тим истим морем у заслепљујућу
провалију, где коврџа те ветар,
који сидра откиде. Ти пирујеш,
ти жалостиш се над непредвидивим
собом и на трему бањском наводиш
да заљубљују се у тебе, тако безбожно,
све које ниси волео –
не у оклопу заласка већ
у плавој мајици спортској.
«Ма се обукао ти у миомирисе
неба или у пакла дим», тако давно
и тако далеко одбио сам се од тебе
– да сад, у огледалу обрнутом,
с разумевањем лукавим, не кријући се
нетремице ме разгледаш.
Овај искидани пут нас двојицу
суочавајући, раздваја по заплетеним
круговима, чистине паучина захвата,
и освит поцрвени, крај бескућнога
прага трака сновиђења се кида:
мама плаче, брат из куће избива,
ћутке моли се бака, ја сав
у облацима за стихом, како довека
не бих био ти, ти играш се
безбрижно крај незнанога мора,
како би вечно био ја –
и у оклопима огледалским и у
мајици земној.
2014.
(С руског превела Злата Коцић)
Александар Павлович Радашкјевич (1950; Оренбург), савремени руски песник, есејист, преводилац. Одрастао у граду Уфа,70-тих година живео и радио у тадашњем Лењинграду. У СССР-у није штампан. Емигрирао у САД 1978, радио у библиотеци Јелшког универзитета. Године 1983 прешао у Париз, радио у познатом недељнику «Руска мисао» до 1991, када постаје лични секретар Великог кнеза Владимира Кириловича и његове породице, коју, све до 1997, прати у бројним званичним посетама по Русији, Грузији, Украјини и европским земљама.
Живи у Паризу.
Почев од краја 70-тих нашироко објављује у емигрантској периодици, а од 1989. г. и у отаџбини.
Аутор је осам књига поезије, прозе и превода. При петербуршкој издавачкој кући «Ликови Русије» основао књижевно-историјску библиотеку «Бели орао».
Песничке књиге:Гоблен ( Њујорк, 1986), Оно доба (Санкт Петербург, 1997), Последњи снег Сакт-Петербург – Париз 2003), Ветар созерцања (Санкт-Петербург, 2008), Земаљски празници (Москва, 2013). Књига поетске прозе Лисац, или Inferno (Санкт Петербург, 2009). Књиге које је превео с енглеског:Џејмс Хабел Љубавна писма Земљи (1983), Џејмс Болдуин Ђованијева соба (2006).
|
