Остров-cайт Александра Радашкевича / Поэзия / ВАРИЈАЦИЈЕ О ВРЕМЕНУ / ВАРИАЦИИ ВРЕМЕНИ. Переводы на сербский Златы Коцич

Поэзия

ВАРИЈАЦИЈЕ О ВРЕМЕНУ / ВАРИАЦИИ ВРЕМЕНИ. Переводы на сербский Златы Коцич

 

 

 

ВАРИЈАЦИЈЕ О ВРЕМЕНУ

I


И
спливава (али откуд), отпливава
(али куда) дан, као одживели бисер,
наливен прокислим млеком. Под ноге
простире се његова папирусна музика, и капље
за врат упорно ћутање његових небеса,
без ознака, као загробије.
                                            
Као цркнуто свраче,
нико га неће угрејати рукама занемелим
од нежности и ужаса. Ни промрзлог
сећања, ни кићене наде у дану
неспојивости удаљених дана, које
расула је сва та пушкиновска ћилибарна купина
мочварна по шупљикавом леду који црни.

 

II

Силази време празног знања: цвет пасјаковине
      
плови по зинулој плавети, где
ти и ја  смо – одрвенела  успомена 
свих унапред
      
спремних, обувених, избријаних, испегланих,
свих који запрашили су и упоганили и,
      
како на корист гугућу предања,
      
свих који су залутали у себи.

На овај свет, на ову тмину у дан априлски, по Божјим
      
промислима тридесети, у три поподне
појавио сам се, сећаш се, ја у прашном Оренбургу
      
и нежно изустио: му-му.
      
Још певамо. Више није страшно. Не чекамо и
      
волимо. Болно и тмурно.
Силази време пустих надања: цвет пасјаковине
      препливава из светлосени у светлотмину.

 

III

 

Још јуче си пљускао се сунцем, а данас
надигли су се, замутили таласи. Још јуче
ништа видео ниси, а данас срце завијајући
испљуснуће на сва звона музику ћутања.
Као бели црв, слеп и го, још јуче жудео си,
досађивао се и мрзео, а данас

све у једном, једно у свему – до самога
скончања неокончивих почетака и од почетка
свих окончавања беспочетних, и простире се
струјање ветрића по ишпартаним листовима
иза сваке веће запете, као овај уздах и онај.
Под округлом иконом неба вечерњи дугачки човек.

 

2004.

 

 

 

НА ПРСТИМА 

 

На прстима пролази мимо

живот, у зимским јутрима

кувајући црни чај, готово да

не сећам се година прокоцканих

с понором, предјутарњих

вечери, гласа уздрхталог попут

трепавица, и онога, свега онога

у шта посвећени смо само ти и ја –

вечерњих свиленкастих птица

у необухватном погледу,

где равно је обрнуто филмско платно

алеја, милованих стакленим

ветровима у огледалима оним,

успореним и пијаним,

и на длановима – мутна парчад

финалних речи велике онемелости,

које у слепоочницу целивају.

                        Невештим скалпелом туђине

раскомадали су нас наживо,

и скамењивала су се окна-руже

као они, добром згодом, стихови,

и живот, као лопов, као смрт,

на прстима, не видећи нас,

прокрао се ту негде, мимо,

да бих у зимским и слепим

јутрима, кувајући црни чај

насушни – на твој начин, као

пре, осетио како опет

на уздрхтала рамена

належе име влажно

твоје – као нечујни

новогодишњи

снег.

 

                 2005. Бохемија

 

 

ЈУЛИ У ПЕРЕДЕЛКИНУ

 

I.  ГРОБЉЕ

Код покојних совјетских писаца

веома фина каша од хељде и отмен

руски говор, и њихови гаврани, котрљајући «р»,

звецкајући медаљама и преплићући

црне машне, гракћу и дању и ноћу

на мене што сад и отпочинем, и једем,

бријам се и шепурим у њиховом  заветном

дому књижевника, что гладим маховину

на њиховим брезама код Радничког сокака,

што изнад плитке Сетуње обилазим

брежуљкасто гробље, где ручни сат

не ради и не жари плишаста коприва.

 

Одвратно дебели птић залуд нагрђује

предивну браћу Коваљове, шестолетни

Саша Новиков вози кроз педесете

«лосипед» на три точка, романтична

Сапунова мотри претеће из

ниоткуда – кроз перманентну

пегаву јесен; две другарке, завалиле се

на климавој огради, да презалогаје ружичастим

виршлама нечију жуборећу преко камења

памјат. Пола два. Време ручку. Као

на Страшном суду, заурлаће подмосковска

Саскија поред плота: «Је л вам се допада код нас?»

 

И враћајући се са мртвог на гробље

живо, ја, као Хамлет привиђење

оца, слушам писца Суботина, фронташа,

који наређује да понесем после доручка-

вечере земичку млечну у собу сто

двадесет осам, и нејасно  развлачим се

као аргонаут на балкону који каска за звездама

завијајућим, срчући пиво, готово као оцат

на крсту, и жив лежем  под зидном

светиљком писаца, у облику слова «Г»

не верујући да сад заспаћу и пробудићу се

када, зашто и било где и било-икад.

 

II. СУМРАК

              Manger les pissenlits par la racine.*

 

Како сам узан, како мали,
како увија се по упљуваној трави
скут мојих целодневних жудњи,
како је моја несигурна музика слепа,
како је сув и горак хлеб мојих
сваштоједа спотичника.
Труцка се вагон и светлуца звезда,
болест брише уплакана лица.
Тако верујем да ћу узлетети оном
приликом, да бих вам намерно и надмено
дошао у сан, пријатељи моји,
којих више нема, моји непријатељи,
који живот, који смрт другачијом и
марљивијом сањате. А под балконом –
мирисно влажна хладовина, сенки
оронулих 
замршени преплет,
и вртирепка скакуће зимогрожљиво
по слепој земљи, као вредан
писац переделкински, коме је она
окренута меким наличјем, по оној
префињеној, не руској, пословици,
да он сада ни случајно не једе 
котлете,
рибе пирјањене, да не пије пенасто,
по Бредберију* вино, већ да ждере, са
стомачноресичним другарима, маслачке –
почев од корена који се бели.

*Јести маслачке од корена – то јест умрети (франц)

 

 

 

III. ЗА ЗБОГОМ

 

Е па, да се опростимо, стабла словенских жалосних палми,

поноћни грцави кашљу са балкона климавих, самотних,

и завијање паса, у одговор на завијање снуждених новопечених

богаташа са гранитних  летњиковаца, који памте сваком

пором, која тишти, да биће им горе од горега, да ли

после, да ли још те непроспаване ноћи.

До виђења, дивану државни, сав улегнут од

дебелих знојавих чланова совјетских

стваралачких савеза, који колективно труну

у антисовјетским подземним водама,

и ти, гласноговорна слико коју сам, као оканце

из пакла, увек успевао да

затворим, и ти и ти, земљо, која

од века и до века луташ по дантеовским

круговима као јесењиновско заклано теле

по живодерно обећаном животу,

и ти, залутала звездо подводних

круна јулских, која си у младом јутру

тако најпоследња, кад у честитој

плавети нишну се

стабала прикованих

светлеће душе.

 

                                   2005

 

 

S ruskog prevela Zlata Kocic

 

 

Александар Павлович Радашкјевич (1950; Оренбург), савремени руски песник, есејист, преводилац. Одрастао у граду Уфа,70-тих година живео и радио у тадашњем Лењинграду. У СССР-у није штампан. Емигрирао у САД 1978, радио у библиотеци Јелшког универзитета. Године 1983.прешао у Париз, радио у познатом недељнику «Руска мисао» до 1991, када постаје лични секретар Великог кнеза Владимира Кириловича и његове породице, коју, све до 1997, прати у бројним званичним посетама по Русији, Грузији, Украјини и европским земљама.

Живи у Паризу.

Почев од краја 70-тих нашироко објављује у емигрантској периодици, а од 1989. г. и у отаџбини.

Аутор је осам књига поезије, прозе и превода. При петербуршкој издавачкој кући «Ликови Русије» основао књижевно-историјску библиотеку «Бели орао».

Песничке књиге:Гоблен ( Њујорк, 1986), Оно доба (Санкт Петербург, 1997), Последњи снег Сакт-Петербург – Париз 2003), Ветар созерцања (Санкт-Петербург, 2008), Земаљски празници (Москва, 2013). Књига поетске прозе Лисац, или Inferno (Санкт Петербург, 2009). Књиге које је превео с енглеског:Џејмс Хабел Љубавна писма Земљи (1983), Џејмс Болдуин Ђованијева соба (2006).

 

                                                                         «ISTOK» (Восток), № 2-4, 2014

 

 


 
Hugediscountmeds.com.
Вавилон - Современная русская литература Журнальный зал Персональный сайт Муслима Магомаева Российский Императорский Дом Самый тихий на свете музей: памяти поэта Анатолия Кобенкова Международная Федерация русскоязычных писателей (МФРП)