Остров-cайт Александра Радашкевича / Поэзия / НАУК РАСТАЈАЊА / НАУКА РАССТАВАНЬЯ. Переводы на сербский Златы Коцич

Поэзия

НАУК РАСТАЈАЊА / НАУКА РАССТАВАНЬЯ. Переводы на сербский Златы Коцич

 

 

 

Александар Радашкјевич

НАУК РАСТАЈАЊА

 

      ДАН

 

Леп дан,  узалудан, и изаћи ће из коже

своје само да у риму не упадне, а јесен

брише небеса прљавом крпом.

 

Подлокан дан, премерен, у огледалима

ослепелим. Орахе испод лишћа ко ће да

скупља? И ко да поједе их зимус.

 

Не нижу се појмови, рогобатно-малоумни,                

као погрбљена сенка, и ковитлајући, спрема се   

пљусак, ал га нипошто бити неће.                            

 

Зашто је ноћима, млад, врдао по небесима?

Зашто није, безбрижно, као вршњаци, снове

изазвездане, на јастуку, преспавао?

 

Леп дан, мало засечен, као светла острвца

сунца на таласима. Ех, отупели ветри-бријачи,

на полици је закуцао пешчани сат.

 

Раздевен дан, с намером, у плаветнилу

жутог. Хтео би да пострада с богом

у прашњаво-пепелном углу, као

 

 

овај свет непроживљени, али нешто у њему               

изгубљено је узалуд и давно, и јесен                      

поцепаном крпом брише небеса.

 

2008.

 

 

ПУСТИЊАК

 

Ни жаока живота, ни крстови

што залуд грчевито се хватају

за празнину над празнинама, ни

гетсиманска тешка туга, ни сенке

које све нешто замишљају док по

угловима тупим претражују, ни

мраморне громаде облака, ни

излизане речи, ни сновиђења

мирјана, ни они пред свитање

снови кадa детињство сврати,

нису више испосника ометали

док у свето небо предвечерја

зури из испоснице заборављене

и неме, куда нико по својој вољи

и њој упркос више стизао није,

годинама, по рубу провалије,

стазом вијугавом козјом.

Безазлено је живео не знајући

за тугу у очима, ни за мисли које

борају чело, ни да чита од малена

никако не умевши, ни о свецима,

ни псалме, не знајући да изговори

„Оче наш“, и једино је, то да,

понављао у ветар: Господе,

ја сам твој, ти си мој“. И више

ништа. И више никог.

Ја сам твој, ти си мој. А душу

кад је изнемоглу предао, тада

на гробу малом изниче гранато

седо дрво које препокри га

крилатим хладом, и на, и на

листићу, на сваком, зањиханом

и најмањем „ја сам твој ти си мој“

читљиво је сваком и ником.

 

2008.

 

 

ПОЗИВНИ

 

Јесен је прекрила сва огледала и залила

киселим млеком даљине. Мој брате, давни

сапутниче мој, сад ушушкаваш се

небом, као у детињству не заборавивши

да подвучеш под бокове и рамена,

у тим обећаним антипределима, где свега је

ни-ни: ни болести на те, ни печали и ни

воздиханија.

Онемео је обманути етар

на фреквенцији разоваплоћења, лемилица

с плавом ручицом не леми под лампом

колофониј с кратким облачићем дима

над полувековном главном књигом

етарско овостраних веза,  уредно

обележених рукописом мудрице,

оде и ти куд једном мора свак, вољени

радиоаматеру, рибару с мирисом штуке,

а ми јављамо се, ми се једнако јављамо, себи

не верујући, на оним фреквенцијама 

обамрлим изнад црномрке стрмине јаме:

у-ве-девет-ве-ем! у-ве-девет-ве-ем!

Валерик! У-ве-девет-ве-ем!

Пријем... 

                            

 2009. Уфа

 

(Курзивом – из песме Ф. Тјутчева)

 

 

          *  *  *

 

Губити све то, губити све оне

– груне тај јадни час, и нема тада

слабијих од нас, јаких, и нема

безбожнијег имена с бескрилом  

птицом на све хладнијим уснама и

небом што обрушило се на глинена

плећа. Не верујем. Нећу. Пусти ме

натраг, где је живо све, где су живи

сви и нема потребе за причицама

наде. Али ове зиме више неће

проћи, неће отопити се лед са младих

изданака, само звон хладнодушних

звезда подсетиће анђеле колико

волели смо у пустом раму оних   

бајки безнадежних, које нису нас

научиле да губимо све оне, губимо

све то, кога-чега, чему-коме,

о коме о чему, сад више ничему.

 

 2009.

 

 

 

НАУК РАСТАЈАЊА

 

У дану твога одласка склопило је

лето влажни свод, из три угла

испузиле су магле и милосрдно

избрисале свет, на покуњеним гранама

умукле су птице и људи иза прозора

зажаморили су гласније и глупље

претварајући се да трчкају, али

сувише споро, као рониоци

померајући оловне ноге, а у

класично јасној музици

како жичаних тако и дувачких

одазвале су се лажне ноте, мачак

није испио ранојутарње млечно и

ћутњом, као већношћу

очас испунио се дом, јекнувши,

да би се на страници број

нула отворила на коленима

овлажена књига растајања, да би

иза гора заветно на врби грожђе,

у светој истодобности времена,

где живот је скоро непоновљив

на позадини будућих небеса , као

на перону који отпловио је, у оним

станично огледалским сузама,

за које дајем све осмехе

и милине нестале збиље.

 

2009.

 

 

ПОСВЕТА

 

Када одзвецкају све карике и

резе и свет сурва се у рупу без

месечине, када небу кожа отпадне

и црно у пустим  грудима захучи,

сви снови кад побегну као недоклане

звери у своје уловљене јазбине,

и у чело, верући се, задахћу

неизоставне сени, које гуше

слабашни крик агнеца – тада

завириће у понор  анђео и имаће,

наравно, твоје вољено лице.

 

Одувати, као прах, моје Голготице

и паклић  уфитиљени мој, ћутати

и слушати у чудноме  полу-

трансу опет недоречености благе,

опет васељенску хулу, и барку

на крају борбе једним ударом

крхкога весла из бездани пене

вадити, и знати да све болније су

рупчаге година оној, пушкинској

запрези живота, коју заноси укриво,

укосо заноси, и главно – незнано куд,

 

и у понор прободених небеса,

као у рам сурвавања и лебдења,

прозрења, кајања, стихова и

шупљих радости заборава (а њима

већ ни краја ни броја не има)

невино завирити, као анђео

с икона које осликали су ветри

и фресака које ветри избрисаше. И он ће,

наравно, по врелој зими,

у лето снежно, и он ће

заувек имати твоје вољено лице.

 

 2009.

 

 

У ТОМ ЧАСУ

 

У том часу јунске кише, вукао

сам се улицом која води наниже

ка невидљивој реци. У сусрет ми је

летећим кораком узлазила

младост, која хитала је некуд не

журећи. Гледала је у даљину

не смешећи се, широм отвореног,

неграмзивог погледа. Одевена у

кошуљу незапамћене боје и

исто такве панталоне, над главом

широки кишобран, али висећи плави

зелениш није пропуштао на њега

ни капљице. Кад упоредо бесмо, ја

заувек затворих је у пусти рам

погледа, она гледала је кроз и мимо,

непомично и полако пролазећи и

остављајући ме самог на мокром

заогледаљу тротоара. Као у

неком старом филму, кроз ситну

кишу огреботина које промичу

погледао сам за њом, у та леђа

неодгонетнуте боје, па опет наниже

ка невидљивој реци, која ме је

и увукла, бестрасно. У том часу

јунске кише нисам био млад

и стар од рођења бити нећу,

у том часу престао сам да памтим

куда идем и, главно, због чега.

 

2010.

 

 

 *  *  *

 

Зар су уистину некад певачи

певали, зар је зими била

зима, звезде зар падале, лишће

шуштало и на ветру летела дуго-

очекивана писма преко мудрих

гора и слепих језера, и ми знали

да ћемо бити живи, ко што и јесмо,

сада и увек?

 

Зар се уистину све звало и мирисало

другачије, хруптао хлеб и смејала се

вода, зар смо уистину век пожуривали,

верујући да с нама су сада и увек

сви, који одоше под оловне очне капке,

зар је уистину некад пре тако гласно

ћутала, гледајући у душе,

Његова тишина?

 

                          2011.

 

              

                    ХТЕО БИХ

 

 

Хтео бих да будем онај, ког нема. Мртав

ветар вршља светом. Тако бих желео да

не знам што не видим, и да не видим

што ни знао нисам, и да зађем иза високог

црно-белог екрана самотности, где још је

лањски натпис: карата више нема, и розе

шампањцем да убијем паузу неповратне

„Травијате“, риђе снове ове јесени, дана ових

збиљу невиђену.

Гори светло последњег прозора иза оног

промајног угла, иза оне гране што се не да

исправити. Театар времена на улици

судбине, где голуби кљуцају јучерашњи

бљув крај улаза. Хтео бих да будем онај кога

нема, ко се ни намерио није, ни минуо,

и да више не видим нити знам све што знати

нисам хтео и провидео, ко и сви они

које носи по свету мртви ветар

промена празних.

Гори светло последњег окна, и небеса су

непоправива. Пред јутро опет сањам

брата, предвече – ни једа ни бола

брижног, ни  ветропирног немира. Желео       

бих да више и не желим и не знам за то

што ни видео нисам. А доли те преплаветне

нека сијају другима, и ласте нека роне

иза окна у подводни свет јаве, и срећа

нек се осмехује с јастука и мисли

на неког другог.

 

2012.

 

 

 

ПОДНЕ 

 

Мене је снашла празнина, десио ми се

модри просев између облака,  док обешена

кишна завеса скрива сцене касне јесени,

где црвено-плави воз јури кроз сањива недељна

предграђа и лови  подневни  вртлог  разобличења,

где у сивој карираној кошуљи, одсутно

дрндајући на збораној гитари, у вагону

прљавом, који лети у празнину, готово нико

некоме ником нечујно певуши  страну

песму нежности и досаде: „Ж тем

а ла фоли, ж тем а ла фоли...“* Дајем

стиснуту монету. Он је пажљив и учтив, као

књижевна судбина романа прочитаног

у младости. Излазим на пепељави перон и

умивам се светлошћу, она зажубори. Мени се

десила празнина, мене је снашла јесен.

 

 

____________________________
* Волим те до безумља... (фр.)

 

        2012.

 

 

 

ЦРНОМОРСКА ПРИЧА

 

Окренут узбурканом мору, из летовалишног сплина,

полако сам изгарао на сунцу предодлазном, кад ми је

завирио у очи тај дечачић петогодишњи с плаже,

кад је исти такав гледнуо из мене, и они почеше

без шале да се играју  насловног живота,

у коме сам ја био  Лисац, само без жбуна. Он најпре 

благо шљепну маленим дланом по мојој руци, као

случајно у пролазу, потом опет. Родитељи нису

престајали с извињењима: “Знате, он обично

ни са ким...“ „Знате,

ја такође“.     

 

Ево приноси округли каменчић, и други,

обичнији, а ево и јаје – глатки зелени облутак.

 „Тимур му је име“. Почињао сам да схватам. Подизали смо

хумку од облутака, не гледајући у друге, и он се ниједном

није улудо осмехнуо, обарајући маслинасти поглед на мене

и, сав важан,  приносећи камен завршни. Ни речи

није изустио, и беше све смртно јасно наспрам

непорецивог мора, све једноставно и лако и он је,

не окренув се, гледао за мном, док сам се

удаљавао по нечијим

траговима у

осипању.

 

 Батуми, 17.7.2013.

 

 

(Превела с руског Злата Коцић)

 

Александар Павлович Радашкјевич, песник, есејист, преводилац, рођен 30.априла 1950. у Оренбугру, у официрској породици. Одрастао у граду Уфа. Седамдесетих година живео и радио у тадашњем Лењинграду. У СССР-у није објављиван, своје прве песничке радове поверавао професорки књижевности и преводиоцу Н. Ј. Риковој. Емигрирао у САД 1978.године. Радио у библиотеци Јелшког универзитета (Њу- Хејвен), сарађујући са естонским песником и историчаром уметности Алексисом Ранитом. Године 1983. прелази у Париз, где ради у најстаријем руском недељнику «Руска мисао», одржавајући књижевне и пријатељске везе са И.В Одојевцовом, К.Д. Померанцевим, З.А.Шаховском, и песницима «трећег таласа» - Б. Кенжејевим, Н.Горбањевском, Ј. Кублановским. Од 1991 – 97 г. био је лични секретар Великог кнеза Владимира Кириловича и његове породице, коју је пратио током више од тридесет званичних посета по Русији, а такође и Грузији, Украјини и европским земљама.
Почев од краја 70-тих година, његове песме, рецензије, чланци и преводи нашироко су објављивани у емигрантској периодици, а од 1989, када је Михаил Дудин објавио избор његових песама у часопису «Звезда»,и у отаџбини. Године 1994. основао је при петербуршкој издавачкој кући «Ликови Русије» књижевно-историјску библиотеку «Бели орао».
Аутор је осам књига поезије, прозе и превода. Члан је Савеза руских писаца и Савеза писаца XXI
века. Званични је представник Међународне Федерације писаца који пишу на руском језику у Француској. Учесник је фестивала поезије у Русији, Грузији, Енглеској, Немачкој, Белгији, Индији, Израелу и т.д. Живи у Паризу.
О поетском свету А.Р. током низа година писали су Михаил Дудин, Наталија Горбањевска, Бахит Кенжејев, Евгеније Јевтушенко, Аркадиј Иљин, Галина Погожева, Нина Зардалишвили, Валдемар Вебер, Равиљ Бухараев, Лидија Григојева, Данила Давидов и др. Песме су му превођене на енглески и српски језик.

Песничке књиге:Гоблен ( Њујорк, 1986), Оно доба (Санкт Петербург, 1997), Последњи снег Сакт-Петербург – Париз 2003), Ветар созерцања (Санкт-Петербург, 2008), Земаљски празници (Москва, 2013). Књига поетске прозе Лисац, или Inferno (Санкт Петербург, 2009). Књиге које је превео с енглеског:Џејмс Хабел Љубавна писма Земљи (1983), Џејмс Болдуин Ђованијева соба (2006). Острво-сајт Александра Радашкјевича:  www.radashkevich.info

 


 
Hugediscountmeds.com.
Вавилон - Современная русская литература Журнальный зал Персональный сайт Муслима Магомаева Российский Императорский Дом Самый тихий на свете музей: памяти поэта Анатолия Кобенкова Международная Федерация русскоязычных писателей (МФРП)