Остров-cайт Александра Радашкевича / Поэзия / СТВАРИ ЖИВОТНЕ / ВЕЩИ ЖИЗНИ. Переводы на сербский Златы Коцич

Поэзия

СТВАРИ ЖИВОТНЕ / ВЕЩИ ЖИЗНИ. Переводы на сербский Златы Коцич

 

 

 

 

 

 

ДЕШАВА СЕ

 

 

Дешава се, гледаш:  дрво, обала, река,

црне жиле грана наспрам неба без

ознака и пашче које пројури мимо и не

видевши нас нетремице, и нечија кожна

тамо, иза речице студене, леђа...

Шта радимо ту? И како доспели смо?

На дуго? И знамо, крвљу и неоспорно,

да тај свет заклопљени – није наш,

да случајно смо овде, ненадано,

као залутали, и свака обележена

ствар овде живи мимо нас и умре.

Да ми – нисмо ми, већ неко, негде и

некад, где место нам је и где нам је

време, где притрчало пашче

завириће нам у очи затворене и

њушкицу потајну своју наслониће на

колена нам натекла, где су, може бити,

река и дрво, и обала, где су иста она

непомична леђа онога ко се

никад окренути неће.

 

2006.

  

 

 

ЈУНАЦИ РОМАНА

                       

                        Јунаци романа не знају за обмане: с њима вечно

биће само то што је било.

Они нас нипошто неће издати, неће се мајати

пола живота по радњама.

Само они не плаћају порез за то што намерно

живи су, јер они не једу,

не дрхте над собом, не болују и, најважније,

не одвраћају поглед.

Само  они нам као и пре верују на реч,

памте, увек памте нас онакве

необуздано живе, кад себе на издисају пролећа

не раздасмо, не продасмо.

 

                        Они не старе, не гину чак и од најверније

хрестоматијске смрти,

ка којој их, већ који пут, тик уз свежи бездан, воде

странице, ишчитаване до распада.

Они не проводе своје једнотомне судбине пред

рупама екрана,

које зијају трептавом мреном из равни пакла

дводимензионалног,

и њих, бришући, неће обрисати из гвозденог сећања

овај технократски рај.

 

                        Луњајући градовима снова лунатика, сокацима

непостојеће збиље, они

смућују подбуле душе, знајући да су наша сутра

тако давно прошла

на раскршћима где мимо прођу, један мимо другог, они

који узалуд изубише себе...

Млади витези с оклопима огледалским, девице свитања

у млазевима свиле,

како смешни смо им, јунацима обмане из одшушталих

заувек романа – ми

који не измислисмо чак ни пола живота, да зажубори нам сиже после живота.

 

2007.

 

 

 

ЦВЕЋЕ 

 

У понедељак нашег живота

осипа се цвеће, и гранчица дивље руже,

заборављена у вази, отпушта слабуњави

листић, којег је тако болно гледати, снег

замре у стакленим очима и домови диме

као бродови, над реком, која стреми натраг

у понедељак нашег живота,

 

постају дуже и беспомоћније молитве наше,

и исцрпљени кловн у огледалу разгледа нас

нетремице, осмехујући се нацртаним уснама

и не верује нам, дечацима-девојчицама,

да смо били они у дане оне, једном, да

у понедељак нашег живота

 

и ми качимо исто такав сломљени осмех

на лице и, за њега се у мраку грчевито хватајући,

излазимо да се радујемо наглас ономе што

до омаме нам је дојадило, као будилник, као

црна кафа с мртвим сендвичем,

у понедељак нашег живота

 

зауставља се лифт којим смо се

подизали наниже, којим смо се спуштали

увис толико непотребних и бљузгавих јутара,

толико дана затрпаних старудијом, да ни не

изађемо заправо никада из себе и никада

себи не дођемо, у понедељак нашег живота

осипа се цвеће.                                                                                

 

  2007.

 

 

ЛАЂА

 

Расећи дан лађом Вивалдија,

     као ружичасти брокат дуждова,

тишину зачути , спазити луку

     упловљавајући у камено море

као небу у пламена прса.

 

      Звонкија од збиље само је незбиљ

блискији од смрти само живот.

      Како забасасмо у густиш плоти

и ко избавиће нас одатле?

      Волим те, алегро љубави,

као ларго лирин – волим.

 

      Ко вуче нас над сурим бездном

стазом ломљивом као прут?

      Земља се надима – брда су

уздаси неимара богова,

     И сваки дан овде само је сећање

на сећање, склоњено за залиху.

 

Расећи дан лађом Вивалдија,

     као разнобојни брокат дуждова,

и знати да за том обоом

     упливаваш у успорено море

приручних  кратковидих сунаца.

2008.

 

 

 

БАЈКА ЖИВОТА

 

 

Бајку, написати златну бајку

о прстену, мандрагори и пећини,

о ветрима у честару сикомора и о

замку са три куле с маховином,

где на трону, с антилопском  круном,

почива, ока отвореног, половина

зелене змије, крварећи смарагдно,

о залуталом ловцу-принцу 

у изврнутом погледу кошуте –

написати и пустити у свет

од сто жалости у самртном

валцеру, и азурни кључић наде,

зарђали и ломан, као медењак,

подвући под јастук бесанима,

као у разнобојне речи буквара.

 

Куле у поднебесје  вазнети,

као браћа и сестре зацељујући

у њима астралне разјапљене ране,

храну тутнути свим патуљцима и

патуљицама, који виљушкама рију по

зубима, као критичарима – пикантне

«изме». Бајке, споменути се златне                   

бајке, као хроми пси, као

старе мачке украј излизаних

путева... Само, боље да ја и

ти њу, од опширног « Живљаху

тако» до финалног «пропустише 

прилику», спотичући се о сваки

камен, само боље да ми њу, какву-

-такву, златну, проживимо уживо.

 

                         2008.

 

 

                        *  *  *

 

Као далеки поглед младости,

који стреми мимо света, као

фотографије, које не виде нас

од опроштајног сева блица,

као влажни поглед немих икона

и угнуте долине снова, тако

раздваја се вода и тако

приседне ујутру живот на

ивицу расклимане столице

и уверава нас да ипак био је

и чак на свој начин волео

нас, водећи по промајним

вртовима с расцветаним

цветовима гипким.

 

Спира зиму пролећни глас,

снови се примачу ка бездану,

и пупољке испуњава благодат

у сувој сенци погрбљеног

плота, а ја сад себе не могу

да разменим за све што биће,

јесте и било је, као фотографије

које гледају кроз нас иза

огледалског блица, као све

што не ради и није за нас,

и, на срећу, одавно нас је,

и тако лако, заборавило,

као далеки поглед младости

који струји мимо света.

 

2011.

 

 

РАЗГОВОР

Ствари, којима сам дао душу
растачу ме  на делове.

                                        Рилке

 

Градити свет на руинама

света, где певају  једино мртве

птице, видети даљине с наличја

измољчаног, где велике и мале

ствари немају ни смисла ни

обличја, зато што немаш

с ким да их поделиш. Дај да ћутнемо,

друже мој, ћутнемо ту код самога

код прага, где крхотине су почившега

неба, и змија сребрнастог пута

гризе свој прашњави реп,

а на крају обнаженог света

лију и лију обамрле кише,

где сви који су овде волели

случајно спустиће главу

на прошло раме.

 

         

 

СТВАРИ ЖИВОТНЕ

 

                      Додирујте. Гладите. Пробајте. Пригрљујте

                      уза се. Приљубљујте уз образ. Љубите.

                      Молите се за ствари. Молите се за све што

                      видите уоколо. Све је чудо. Све живо –

                      чудо је. Све ствари су – чудо. Ствари су – живе.

                      Оне и јесу живот наш.

                      С. Горни  „Санкт-Петербург (Визије)“

 

            

            А пре је улица била угоднија, наивнија, боља и

једноставнија, увирући у машту, никлу из океана

времена немог. Нека је свет узбуњен и узалудан,

радујте се што све је на свету различно. Све бесмртно,

свето и живо, до изгубљеног дугмета и до рупице

на чизми: оно неће бити нађено, а ова се не шири; и

до бележника у излизаној књизи свих недоречених

судбина, у сећању душа, неизбрисивом, којим живи смо.

Латите се списка захвалничког, не изоставите ништа:

кашичицу кафену, чешљић или разгледницу  детињства,

огледалце бакино или жар-птицу на црној лакираној

кутијици, камичке живота. И у сваког је радосни,

свој кам – видљивог, виђеног не узалуд, и у њега

завириће Бог. А тад ништа није страшно.

 

           Осим прошлости, нема ничег. Једино, можда,

ова петербушка киша, бескрајна, нежна,

непрекидна, да зажмуриш и упреш челом

о стакло или наслониш се леђима на плутајући

фењер.Нек она  пада, и ничег више нек не буде,

да не знамо шта ће потом бити. Да, жалећи се

по двориштима,  струже вергл, понављајући исти онај

вечерњи мотив – чак у анђеоском бисерном

битију небитија. Све је ту свето и све дивно. Све

благодарно живи и даље. Јер, ако било је, значи,

предвечно је. Само зажмири ка фењеру  ћилибарском

за уплаканим окном, и пружиће се нити ко златноиглени

сноп ка трепавицама. Петербуршка кишица, боса и

бесмртна, нека лије и лије непрестано довека.

 

2013.

                                                          

 

 

 

У ПАРИСКОМ БАЗЕНУ

 

 

Заминувши празнике и свакодневља, листајући брзе недеље, 

као суманути, као навијени, пливајући тамо и натраг, клизимо

мимо себе, мимо вас, драги наши, мимо сумњи онемоћале збиље.

На карневалу иних самоћа – довиђења, о, не замерите!

Замиремо на хрбату столећа, голе баке, модра деца,

ластоноги отроци, левијатани, ундине, срђеле. Пуном

паром, напред! И опет, без колебања – тамо, као – натраг.

Верујте, не дугујемо вам ништа.

 

Бучни празник наготе, наготе онемела црнина. Дедица

с маском, као трбушасти «Наутилус», на леђима,

вртећи ногама, успенушао мехуриће. Трес! – у наочари нечије.

«О, пардон! Екскизе муа!»

 

Од маразма до оргазма још само два трзаја. Нема од нас давно

ни помена. С воњем хлора недељног, као махнити, као навијени,

бацамо се у – натраг, из досад жељенога – тамо.

«Тамо, тамо, у родне даљине» - лепрша батерфлајем оперски хор.

Заминувши празнике и свакодневља, листајући пусте недеље као

године туђе, збацивши дојадиле окове хаља, браћо и сестре, стара децо,

без устезања, без прикривања, отпливавамо

у тамо из натраг – од оваплоћења

ка недоумевању, од понедељка

до недеље.

 

Париз, 2013.

 

 

Превела с руског Злата Коцић

 

 Александар Павлович Радашкјевич (1950; Оренбург), савремени руски песник, есејист, преводилац. Одрастао у граду Уфа,70-тих година живео и радио у тадашњем Лењинграду. У СССР-у није штампан. Емигрирао у САД 1978, радио у библиотеци Јелшког универзитета. Године 1983.прешао у Париз, радио у познатом недељнику «Руска мисао» до 1991, када постаје лични секретар Великог кнеза Владимира Кириловича и његове породице, коју, све до 1997, прати у бројним званичним посетама по Русији, Грузији, Украјини и европским земљама.

Живи у Паризу.

Почев од краја 70-тих нашироко објављује у емигрантској периодици, а од 1989. г. и у отаџбини.

Аутор је осам књига поезије, прозе и превода. При петербуршкој издавачкој кући «Ликови Русије» основао књижевно-историјску библиотеку «Бели орао».

 

Песничке књиге:Гоблен ( Њујорк, 1986), Оно доба (Санкт Петербург, 1997), Последњи снег Сакт-Петербург – Париз 2003), Ветар созерцања (Санкт-Петербург, 2008), Земаљски празници (Москва, 2013). Књига поетске прозе Лисац, или Inferno (Санкт Петербург, 2009). Књиге које је превео с енглеског:Џејмс Хабел Љубавна писма Земљи (1983), Џејмс Болдуин Ђованијева соба (2006).

 

 


 
Hugediscountmeds.com.
Вавилон - Современная русская литература Журнальный зал Персональный сайт Муслима Магомаева Российский Императорский Дом Самый тихий на свете музей: памяти поэта Анатолия Кобенкова Международная Федерация русскоязычных писателей (МФРП)