Остров-cайт Александра Радашкевича / Поэзия / ПРЕЛЮДИЯ / ПРЕЛУДИЈУМ. Переводы на сербский Златы Коцич

Поэзия

ПРЕЛЮДИЯ / ПРЕЛУДИЈУМ. Переводы на сербский Златы Коцич

 

 

 

 

 

ПАН ПОШТА

 

У снегу, на степеништу туђег уснулог дома

малени стари необријани Чех

седео је, не видећи како јури уоколо и завија

његов млади пас. Пан је ослушкивао звезде

Пана Бога, унатраг премотавајући филм, где су

године логора и бувара код фрицева,

код својих, где чопор мачака негује добра пани,

чији прах чувао је у ормару међу кршом

неопходно-непотребних стварчица и ствари,

где је Чомолунгма ђубрета, у које се може

загњурити у сласт, и пиво као запењена Лаба,

где он опет младожења је, и кида зубима младим

месо јежића на првој свадби, на циганској,

и где стигао је да доброји тај хороскоп успеха

и нежности нама, бекри-садрузима својим живим,

неочекиваним, очајним, јучерашњим.

 

10.3.1999. Бохемия

 

 

 

ЈУТРО

 

 

Високо над охлађеном земљом,

      у поднебесју, где тугују и

сећају нас се наше песме,

     разгорева се пламени дан

на граници оних светова, где су

    тајанствена лица птичја.

 

Нагатао је век овај и извајао

      из пустоши: од плашта

златног у руци само нит,

      а од града пировања веје

пепео, и врата поскидана су

      са зарђалих омчи.

 

Али важимо за живе и на крају

     оне алеје, где зрно се

на длану живом скамењује,

     где тугују и сећају нас се

наше песме – високо над

    огађеном земљом, у поднебесју.

 

                   13.11.2000. Бохемија

 

 

 

ПРЕЛУДИЈУМ

 

 

И доспео сам у последње даљи оне земље где

размахнитао се мај,

где прихватиле су ме само птице, само

лица која сам звао,

и сишо на станици помоћној, пустој, где ливаде

целивају  табане

где запечаћена је коверта тешке туге, исписане у

 ноћима зимским.

Без бифеа, назива, без карте – тамо где вавек

изаћи нисам смео,

где иза музике дише тишина и иза неба

не види се земља,

где и даљи имају свете даљи, где сливају се

дуги погледи – тамо где

живот завршава се

животом.

 

 

2002. Бохемија

 

 

                        *    *    *

 

Од луне већ око поноћи напупеле и петербуршке

безноћице беле, од фотографије пријатеља који

отпловио је у хладнодушну даљ над даљима, од старе

пијане поцепане лутке и азурнога говора анђела, од

предвечерњих просева и црног филиграна мастила овог,

од оне стазе влажне, гипке, од ружичастог злата крстова,

као од оскомине блаженстава пролазних, од окана

младости, широм отворених у небо, и тик-такања

мргодног сата, у огледалском лавиринту

самоћа, од замке прстеноване љубави, од оних

који ми више не пишу, и оних који пишу

тек понекад, од звезда успутних над вагоном,

зевања недељног, од облака, набубрелог свитањем,

од оних чију косу сад миче ветрић нетрулежни,

скупивши бесане очи и стегавши ребра лактовима,

часове радости узимам и ја у промајној тамници света.

 

2002. Бохемија

 

 

 

КАКВА ДОСАДА

 

 

Како досадно је живети, не верујући, како

веровати, не очекујући више. И месо нечије

крцкаво пропуштати кроз тело, које и не примети,

и зиму, опет бљузгаву, подносити кроз прозор

ознојен од досаде. Каква досада – то енто по

реду вече, расцмиздрено над пеном Лете.

Све препознавати, не видевши ништа, и видети

данима, ништа не препознајући.Лепршати, у

памет узети се, венути, легати и устајати, и лик

умивати, који наниже клизи, да би  уљудно

намигивао светини, док ова гоји се у посном

загрљају досаде.Појединачно, удвоје, у сну

о сновима или у препуној ступи поднебесној,

где још од јутра све врви – каква је досада

поново живети и умирати. И умирати –

каква лепљива  то је, безизлазна досада. Каква

досада – на свету досађивати се десетинама

Божјих зима тако заразно, тако поштено

и да вам не дојади, ни овако ни онако, и да

никако не дојади вам као пролећна омама та

земаљска присносрдачна досада.

 

                                          12.2002. Бохемија

 

 

 

 

ПАНИ  МАРИJA

 

 

 Са чварцима лепињице пекла је за пут

сусетки, која није их волела: те имају вишка

круна, те квадрата, те тек онако како воле

да не воле другог. А ноћу опет звала „хитну“

за пана свога, још држећег, што као риба хвата

рудничким модричастим устима неки свој

мигољави и суви ваздух и сит се наприча

већ на јави са браћом својом, четворицом

што давно с метвицом младости оде им век.

Потом седела је у плишаној фотељи крај окна

опраног, за старим плетивом излишним, над сваком

петљом, над сваким чворићем шапћући: «зашто?»

све нежније и тише.

                                   А крај реке, испод воденице,

сву ноћ тешка хука, и провејава свеже

невидљиво брашно крај враташца ниских, куда

у доба благочестиво у освит улажаше

увек будни џелат. С покуњеном радошћу

истресен из постељине уштиркане, погужване

миловањем, већ умивен, врзма се чешки свет –

између нове капеле, пиваре и станице,

где уличица последња, Код Мати Божје,

од тополе до тополе одводи иза снежних поља

и анђеле с рукавицама крзненим, и демоне

у гвозденим чизмама, док  цврче на старом

тигању са чварцима лепињице мирисне.                                                 

                                   2004. Бохемија

 

 

 

 *    *    *

 

 

                        Тако је слатко наћи се на земљи

у ћилибарном агустовском дану,

хеладе облака пратити кроз

гране што љушкају се, пити густиш

позних горкастих вина и сен

своју нагу под јабуком занавек

положити на бонацу течних трава,

да би бозима што отпловише рекао

постојао сам међу званицама на том

трулежном пиру, изуму не нашем

но ради нас, кад, паучину стржући

с окана небеских последњих и празних

тако је слатко наћи се на земљи

у ћилибарном августовском дану.

 

                                                               2006. Бохемија

 

 

 

СПАВАМО

 

 

Спавамо зими, дане-патрљке преспавамо.

Увукавши под жуто крило кукасти нос,

спавамо. Магле нам се са голих гора завлаче

под јорган и, као мачке, фркћемо видевши

у сну сањане душмане. У сну на концерте

идемо, где баритон вољени, надимајући

херкулесовска прса, пева романсу стару

„Али то беше сан“. У суботу – воткица,

кавијар и сан до субота будућих.

У паузи – снови с телевизије, који нас

увек успављују. Пред Нову годину

очи избечимо, нисмо у стању чак ни да

сетимо се, што смо стару годину сањали.

А врело лето стиже, с њим и дебела жега

небеса, над речицом летњиковац, тишина. И

ко увек, међу две јабуке лежаљку мрежну,

и уздахнувши, склопивши поднадуле очи,

врло пажљиво ћемо га преспавати. Ти

спаваш мене, ја спавам тебе. Спавамо,

кукасти нос увукавши под жуто крило,

и сањамо топли сан о томе како нас нема.

                                 

                                   2006. Бохемија

                        

 

 

 

ХРЕН ПАНИ МАШКОВЕ

 

 

Хрен пани Машкове још у  леји крај летњиковца.

Дани се топе за углом , ни да се осврну, као лопови

и убице. Она. Она је сад, као мушко, ту, иза стакла,

сасута у сиву железну канту. Гојазна, брљива,

брљава; табанале су крај излога њене пете,

налик млечњачама на пољани пуној гљива.

 

Хрен Машкове, трулеж га не би такла,

поклон стидљиви међу даровима  трајним...

Нека су деца куд које, нек и џукца крај ногу, нек мачку,

нек цркавала, нек отпадали бубрези под кровом танким,

ипак, у дому старачком, у топлом, ставила је тачку,

и од ње остао је овај хрен.

 

Хрен Машкове... Беле се сад њене пете

астралне у узораној васељенској леји, где тешко

и појма да имају о хрену,

остављеном у време промена, време сурогата

и потурања, које мене и тебе, браћу нахерену,

заувек брише као штампарску грешку.

 

                                                            2007.

 

 

ЧИТАТИ

 

Читати роман онемоћалог живота, странице

модре листати: био је поета, био дечак

и тамо неког волео и такође смртно

веселио се и погледом пуним отапања

лептире ловио који промицали су иза огледала

трокрилног.

 

Читати роман опеваног живота, да мирише

на лук, краставац на имању, да ветар станични

зазвижди перонима и узљуља жути плиш

са прашним ресама у засебном кабинету као

јато лунарних птица, у безљуђу многољудном

и пуном оних небеса.

 

Читати роман гњилог живота над снежним

пољем искричаве Неве, руком занемелом по

осликаном емајлу неба прелазити и знати и знати,

упоређујући ликове-имена разобличених јунака,

да иза нерастопљивог прага његовог пригрли

вечни друг.                                                                           

 

Читати роман пролећне јаве и видети поглед

у коме је небо. „А живот? Шта са животом? Све је

само у томе...“ и дочитати стрмоглавце

до тротачке. А море – сасвим ту, до саме ограде,

оваплоћено. Види, читаво море густе

свете воде...

   

                                           2008.

 

С руског превела Злата Коцић 

 

Александар Павлович Радашкјевич (1950; Оренбург), савремени руски песник, есејист, преводилац. Одрастао у граду Уфа,70-тих година живео и радио у тадашњем Лењинграду. У СССР-у није штампан. Емигрирао у САД 1978, радио у библиотеци Јелшког универзитета. Године 1983.прешао у Париз, радио у познатом недељнику «Руска мисао» до 1991, када постаје лични секретар Великог кнеза Владимира Кириловича и његове породице, коју, све до 1997, прати у бројним званичним посетама по Русији, Грузији, Украјини и европским земљама.
Живи у Паризу.
Почев од краја 70-тих нашироко објављује у емигрантској периодици, а од 1989. г. и у отаџбини.

Аутор је осам књига поезије, прозе и превода. При петербуршкој издавачкој кући «Ликови Русије» основао књижевно-историјску библиотеку «Бели орао».

Песничке књиге:Гоблен ( Њујорк, 1986), Оно доба (Санкт Петербург, 1997), Последњи снег Сакт-Петербург – Париз 2003), Ветар созерцања (Санкт-Петербург, 2008), Земаљски празници (Москва, 2013). Књига поетске прозе Лисац, или Inferno (Санкт Петербург, 2009). Књиге које је превео с енглеског:Џејмс Хабел Љубавна писма Земљи (1983), Џејмс Болдуин Ђованијева соба (2006).

 


 
Hugediscountmeds.com.
Вавилон - Современная русская литература Журнальный зал Персональный сайт Муслима Магомаева Российский Императорский Дом Самый тихий на свете музей: памяти поэта Анатолия Кобенкова Международная Федерация русскоязычных писателей (МФРП)