Остров-cайт Александра Радашкевича / Об авторе / Статьи / Злата Коцић. ЗЕМНО-АСТРАЛНИ, ПЛУТАЈУЋЕ-ЛЕТЕЋИ АРХИ-АРХИПЕЛАГ АЛЕКСАНДРА РАДАШКЈЕВИЧА

Статьи

Злата Коцић. ЗЕМНО-АСТРАЛНИ, ПЛУТАЈУЋЕ-ЛЕТЕЋИ АРХИ-АРХИПЕЛАГ АЛЕКСАНДРА РАДАШКЈЕВИЧА

 (Земно-астральный, дрейфующе-летающий архи-архипелаг Александра Радашкевича)

 

 

 

 

ПЕСНИЧКИ ГЛАС      

Тајна песничког дара остаје тајном, али тај дар препознајемо по особеном песничком гласу. Самосвојност песничкога гласа Александра Радашкјевича није тешко уочити. Оно што поезију чини поезијом  ту се природно сустиче и делује ненаметљиво као органска целина. Не зна се шта више плени већ при првом сусрету с њом : живе песничке слике изузетне упечатљивости,  или сам очаравајући језик, висока мелодиозност језичких склопова и звуковних сентенци. Или пак – специфична ритмика: хотимични резови зарад синтаксичких и семантичких застоја, загрцнућа зарад логичких акцената – као да се хоће сузбити сопствена мелодиозност. Карактеристичну интонацију и препознатљиву боју звука примамо као индивидуални песников, добро и сигурно постављени глас, али и као дубински усвојено и најбрижљивије однеговано наслеђе великих претходника.

Треба, међутим, нагласити, да срећна сагласја у тој поезији почивају на –  контрастима. Милозвучан стих, али када затреба, још како уме да загребе сугласницима. Апсолутна преданост финој мелодији језика, њеним  унутарњим сазвучјима, али и спонтано или свесно избегавање метрике и риме. Грађење формално слободног стиха, али и  потпуно контролисана конструкција песме. Жив дух „оних времена“ (како и гласи наслов једне од песникових књига),  непатворени дух некадашње Русије, не само онда када се пева о њој непосредно, већ увек, самом интонацијом, самом лексиком, о чему год да се пева – али у исто време и свеколика данашња диспаратност расположења и стања јединке. А опет, по среди је сасвим неусиљен поетски говор – сливеност свих чинилаца песме, њена унутрашња и формална целовитост, њен увек потпуно аутономни свет те тако и необична тематска разноврсност у укупном опусу.

Језик опчињује можда понајпре: изобилно и чисто лексичко благо, ризница старомосковске норме, биран, префињен и прецизан израз, с призвуком временских дубина, с одмереном, фином дозом архаичних наслага, али кад затреба отворен за слојеве дневног, заумног, или, уопште за разне сфере људског мишљења. Овај песник се непрекидно, неуморно и најозбиљније – игра језиком. Уме да пронађе заборављену реч, али и сам саздаје  неологизме, уме да се поигра с устаљеним језичким обртима, али ужива да  сам начини оригинални каламбур, изведе функционалну језичку бравуру. Неуморан је у оксиморонским укрштајима, спонтан у неочекиваном преплетању речи, посебно заменица, дочаравајући душевно стање и  људску немоћ да то стање појми и искаже:  «терять всех тех, терять / всё то, кого-чего, чему-кому,/ о ком-о чём, теперь уж ни к чему».  „губимо све оне, губимо / све то, кога-чега, чему-коме,/ о коме о чему, сад више ничему.“

 

С једне стране, то јесте песник окренут минулим временима – по живом дијалогу с књижевним  наслеђем, по звуку, по урођеној отмености поетског израза, једнако као и живога говора, по природној потреби за лепим и складним, по опијености  поетско-језичким и културно-историјским наслеђем, по  бризи за исконске вредности и по очуваној вредносној скали, по оном руском духу какав непролазно исијава из класичне руске поезије.

Са друге стране, реч је о савременом песничком гласу –  не само по потпуној природности слободног стиха, иначе реткој у руској савременој поезији, и по ритмици у којој се одражава и напетост данашњег времена, већ и по тематици, атмосфери, по дубинском болу и меланхоличности због отуђења и обесвећења света, по неотклоњивом горком тону, тмурним бојама и опорости, који провале чим надвладају слике данашњице. Па опет, тон безнађа бива смењен усхитним. Хуморно, опоро, горко, оштро, бива препокривено смиреним и молитвено-захвалним, и укупном милозвучном понесеношћу, детињим заносом стваралачке игре. По свежини и живости, песма Радашкјевича као да извире управо пред вама, с траговима заумних дубина, и тече као вода, или се слива густо као мед, дочаравајући ретко очувану милину живота, радост ишчепркану из свакодневице, или пак саопштавајући горку истину, изручујући тежину, јед и јад, чак и док вас милозвучно ушушкава, а тим пре кад хоће да вас прене.

Одан прошлости, опијен историјским и најтоплије посвећен сећањима, овај песник данашњицу прозире до сржи и изнутра обзнањује њену јасну и језгровиту слику, да би суштински заправо био окренут ванвременском. Будан посматрач, изузетно осетљив за густину и садржајност тренутка, он успева да, голим шакама, захвати непосредно из живота, колико год овај цурио кроз прсте, и да  захваћено и проживљено на задивљујући начин преточи у жив поетски говор. Реч је о високом дару уочавања онога што је знаковито и свевремено у тренутном, о дару хитрог сублимирања, као и прецизног изналажења одговарајућих песничких слика, укратко, о дару који упошљава чула и рефлексију подједнако, те проживљавање и свест о њему потпуно природно слива у песму која се доима као сам отисак поезије живота, па и најтегобнијим поводом. Трајни отисак, одливак препознатљив сваком времену – то је његово усмерење.  

Родно место те поезије јесте дубински доживљајни тренутак, али још је драгоценији редак песников дар да такав тренутак улови већ одмах вишедимензионалном оптиком, а током уобличавања песме, богатом  асоцијативношћу, да продубљује перспективу песме. Он печати и именује, али и узмиче пред непојамним. Указује на дволикост једног, укрштањем реципрочног. Спаја удаљено, невидљивим, неосетним потезима. Својствена му је једноставност –  видљив повод песме, јасна поента, често наглашена и истакнута, често садржана у набоју једне речи – али и сложеност семантичког поља: дуга реченица, местимично отежан, гдегде и замршен исказ. Међутим, и кад  наиђете на пасаже са  нагомиланим, опорим сугласницима,  истумбаним речима, отежаним синтаксичким конструкцијама – матица песме вас несметано однесе даље, и управо тамо куда је песнику потребно да најуочљивије сагледате оно што вам предочава. У укупном збиру, остаје доминантно оно племенито, префињено, лепо, хармонично.

Његова песма не скрива своје полазиште, чини видљивим своју окосницу, било у облику лајт-мотива, рефрена, централног семантичког низа или подразумеване вертикале усред спиралнога тока. Ток песме је природан, неусиљен, упркос свим хотимичним резовима стиха, синтаксичким инверзијама, честим оксиморонским препонама и другим стилским играма. Његова мисао је виспрена и слободна – отуд и неисцрпно богатство изненађујућих асоцијативних скокова. Али његовом финалном потезу ништа не измиче: он све скокове обухвата и своди, увек водећи бригу о форми песме. Уме да заврти круг и целу песму изведе у једном даху, отежавајући дугу реченицу новим  и новим низовима, наизглед дигресивним,  али такође  уме све да здене у једну једину реч, која постаје тежиште песме. Уме мајстоски да отвори, води и заокружи, затвори песму, карактеристичним варирањима која песми обезбеђују волумен и вишепланост.

Читалац не би требало да има проблема с разумевањем ове поезије. Она по правилу има јасно означен повод, непосредан приступ предмету певања, најчешће откривен већ у почетним стиховима, али и кад је, обрнуто, наглашено затурен (као у песми  «Оно има пријаву боравка»),  учињено је то ради  нарастања напетости и тиме видљивијег истицања. Предмет посматрања, заправо, остаје видљив онолико колико то песник жели да допусти, као неки вибрантан стожер око  којег се намотавају богати  навоји, али тако да га не ометају у вибрирању, нити да  га и на који начин заклоне. Напротив, тај стожер ће, и препокривен, постати још видљивији, финим песниковим стилским захватима, прецизном метафориком,  онде где му је и када му је то потребно да појача центрипеталне силе песме.

Радашкјевич је песник опсервације, доживљаја, атмосфере, рефлексије. Урођене метафоричности и раскошне језичке кристализације. Песник покрета, завојитога гибања. Као песник откривања непролазног у тренутку и знаковног у обичном, остварује изузетно богатство и разноврсност мотива. Не треба се упињати око класификовања, ознака. Ништа ту није  коначно, једнозначно. Све је у супротности колико и у јединству, баш као и сам свет око нас, или као унутарњи човеков свет. Свака песма је свет за себе. Колико је она заокружен и целовит свет по себи, толико је укупан поетски свет Радашкјевича отворен за нове, сличне или разнородне целине. Отуд се његова песма доима  као острво, а укупни његов поетски свет – као архипелаг.

 

ОСТРВО ЈА, ОСТРВО ТИ - ПОТРЕБА ЗА ДРУГИМ, ЗА САГОВОРНИШТВОМ

 

Нису случајне песме-посвете Баћушкову, Жуковском, Пушкину, Полонском, или курзивом издвојени наводи из стихова Тјутчева, да споменемо овде само њих. Разговор с претходницима песнику је неопходан, не само да им искаже хвалу и захвалност већ да им предочи бол и муку свога времена, уједно и оно што је од наслеђеног успео да усвоји и однегује, и оно до чега је дошао сам. Да им посведочи да су у њему живи.

Несумњиво је да су у његовом рукопису најпрепознатљивији и најдубљи трагови Тјутчевљевог пера, било они који се могу обележити као цитат, било они који се више и не могу обележити, толико су стопљени са самим наследниковим гласом, стањем духа, мишљењем. Но то је засебна тема, овде споменимо само  пример карактеристичне тјутчевљевске разапетости између земље и неба, између горњих и доњих понора и вртлога, с једне стране, а са друге – истовремено сливање истих тих удаљености у једно

( «море као изокренуто небо», «све у мени, ја  у свему»). Али разуме се, Радашкјевич је свој на своме: искристалисано тјутчевљевско наслеђе остаје драгоценом одскочницом, а он се отискује даље. Није ли управо од те праслике (код Тјутчева «опрокинутое небо»; код Радашкјевича: «над безданом изврнутих небеса», «Песма», 2005), наш савременик дошао до своје необичне представе «обратный взгляд» (обратни поглед, поглед у себе, у своје ја)?  Није ли усвојени прототип, «све у мени, ја у свему», код нашег савременика стављен на тако дубоку личну проверу да је, силом нових околности у новом времену, морао прећи у супротност, претрпевши тотални преокрет:

                                     « ... душу изједа тај врто-
                                     круг. Опет мене односи - од свег,

                                     ил од мене све одлеће, све.»

 

Није ли овај песник за своје сопствене, не ретке, поноре и бездане, изнашао још загубљенији израз, хлябы, звуком тако неочекивано близак удаљеној речи хлеб («Зар се уистину све звало и мирисало/другачије, хруптао хлеб и смејала се/ вода»), а за врложне морске ветрове, морске пијавице, потегао такође затурену реч смерч, тако злокобно сазвучну са иначе јој суседном  - смерть? И нису ли, најзад, сви ти појмови за њега постали толико битни да их можемо видети и као носеће? Штавише, ако их сагледамо у низу, открићемо јасну појмовну линију  која ће омогућити да ту поезију откријемо из нове визуре. Тачније, поступно ћемо уочавати како се та линија савија у лук, а затим и  у  круг. Њен опис могао би бити овакав:  Вертокруг :  хлеб – хлябы – смерч – смерть – хлеб. С тим што би се хлеб  бар једном читао као надсуштни. Што значи да је круг покренут. Оваквим земно-небеским круговима у покрету саздају се невидљиве путање и осваја огроман волумен песникових светова. О томе ће још бити речи.

Насушни су песнику и разговори са временски ближим претходницима, као што су Волошин, Мандељштам, Рилке. А можда су му и најзначајнији дијалози са савременицима, у песмама или интервјуима: са Померанцевим, Бухарајевим, Григорјевом, Кублановским, Кенжејевим... У песми «Кенжејеву посланица друга» аутор мучним и снажним сабирним сликама захвата вртлог за вртлогом огољеног света и рашчараних стања , где се ломатају стваралачке душе осуђене на преосетљивост и јасновиђење, на будну извесност смртности (« пустошима хладнодушја /допливавати до острва, где лобања наша/ прашњава давно жути у костурници светској»), као и на понорне заносе стварања, плаћане самим животом и вечитом  разапетошћу између  бесмисла и наде по цену апсурда (« Били смо сутра, сећаш се? Обећавам, бићемо. Бићемо и јуче“).

Благосно време чуђења – од њега

ни трага медног, мој брате Бахите.

Сакато сунце зимских дана, и птице

плачу у кавезима финим, макар и

верујемо – певају. Што прошло је,

нипошто неће доћи, што дође, одиста

свеједно је. Без очекивања требало би

живети, не као кад живесмо узгред и

укриво, и пустошима хладнодушја

допливавати до острва, где лобања наша

прашњава давно жути у костурници светској,

с последњим именом и крстићем на челу.

«Ама иструлеће!» – узвијао се Вања

Буњин, дотичући своју неговану руку.

 

 У низу сужњева ономе што беше привид,

љубавника ономе што саставило се није,

на климавим стубама парастоса сркнимо

налет олује под  оронулим небом – небом

неизоставним, како ти отровно рече, и,

цепајући нетрулежне ризе, и, лепршајући

у свету појавном, испретурајмо по

изнова пренутој души, еда би обузела је

воља да стихотвори на склиским стазама

свемира, где ми, стиснувши уз раме торбу

празну просјачку, с поверењем вучемо се

увек по рубу, мој брате Бахите.

Били смо сутра, сећаш се? Обећавам,

бићемо. Бићемо и јуче.

 

Интервју с Кенжејевим, пун носталгије преточене у стих, препун духа, врцавости, виталитета, умног надгорњавања и изузетне људске обостране топлине, као и сећања на прошла времена којим се уједно именује и бреме данашњице – нужно изоштрава нашу запитаност: зашто? Зашто опет цветајевски „преломи кичме“ ,  два поскитана даровита и умна словенска мужа, две јарке личности, два острва откинута од копна. Зашто „пустошима хладнодушја/ допливавати до острва, где лобања наша/ прашњава давно жути у костурници светској». Острво Ја, острво Ти, острво  Голгота (нису случајно тако близу постављена два значења те речи: лобања, костурница). Бекство из „овде“у „тамо“ као на на острво спаса, а на том острву – тотални преокрет: то што је било „тамо“ сад постаје „овде“, а оно што је било „овде“, сад постаје „тамо“. Па изволи, снађи се и скраси, схвати, воли, буди. Певај. Премошћуј.

 

Ако песничка посланица сама по себи јесте одраз потребе за разговором, или давањем одушка усхиту, болу, каквом год неиздржу, одраз потребе да се на нешто укаже кажипрстом, да се нешто с неким подели, онда Радашкјевич не мирује: он сваког тренутка запажа, он указује. То је запањујуће будни посматрач, песник живога живота, песник који свим својим осетљивим чулима уме да тај малени проточни тренутак улови тако уцело и предочи другоме тако богато као да је захватио саму душу времена. 

Отуд и толика тематска разнородност код њега, отуд и аутономност сваке његове песме. А да је по среди и поетичко опредељење видимо у следећој песми:

                        *    *    *

Од луне већ око поноћи напупеле и петербуршке

безноћице беле, од фотографије пријатеља који

отпловио је у хладнодушну даљ над даљима, од старе

пијане поцепане лутке и азурнога говора анђела, од

предвечерњих просева и црног филиграна мастила овог,

од оне стазе влажне, гипке, од ружичастог злата крстова,

као од оскомине блаженстава пролазних, од окана

младости, широм отворених у небо, и тик-такања

мргодног сата, у огледалском лавиринту

самоћа, од замке прстеноване љубави, од оних

који ми више не пишу, и оних који пишу

тек понекад, од звезда успутних над вагоном,

зевања недељног, од облака, набубрелог свитањем,

од оних чију косу сад миче ветрић нетрулежни,

скупивши бесане очи и стегавши ребра лактовима,

часове радости узимам и ја у промајној тамници света.

 

Ову песму читамо као реплику Фету, на чувени почетни стих „Учись у них – у дуба, у березы“ („Учи од њих, од дуба и од брезе“). И поново уочавамо потпуно супротан „декор“ новог, нашег времена : код Фета је угрожавала љута бела мећава, овде имамо „промајну тамницу света“. Код Фета су могли да ободре како нада у „генија пролећа“, тако и трпежни , жилави  „учитељи“ дуб и бреза, а овде су „часови радости“ , колико год дугачак био њихов „списак“, под тешким знаком питања: већ и у њима самима одвија се неизвесно-извесни  дуел животне ведрине и смртног уплива, а  позиција „ученика“ („скупивши бесане очи и стегавши ребра лактовима“) делује у најмању руку на смрт депресивно.

Реплика је то из саме сржи данашњице. Радашкјевич не троши много речи на такве ознаке, наше данашње живљење он скенира у једном потезу, као на пример, нимало нас не штедећи, у песми « Јунаци романа»:                     

                      «Они не проводе своје једнотомне судбине пред

рупама екрана,

које зијају трептавом мреном из равни пакла

дводимензионалног,

и њих, бришући, неће обрисати из гвозденог сећања

                     овај технократски рај. »

 

„Једнотомне судбине“, „рупе екрана“, „трептава мрена“, „раван дводимензионалног пакла“, „технократски рај“ – може ли се гушће, краће и речитије, бриткије и саркастичније именовити наш савремени удес? И није ово једина песникова опора слика данашње људске отуђености. Или самотништва, какво он исто овако убојито описује у песми „Оно има пријаву боравка“. И није погрешка ако такви описи  призову у свест Љермонтова. Или Цветајеву, код које је самотништво такође удвостручено и емигрантском изолацијом. Али смо изнова доведени до поређења по контрасту. Изнова се неумољиво суочавамо са још нижим  човековим падом и суженијом данашњом свешћу о том паду, са још већом удљеношћу од „изгубљеног раја“ и дубљом  тескобом услед неподударања са изобличеним светом. Са расцепканошћу света и свести, са самоизолованошћу човековом као нагонском оградом и тим пре – са провалом унутрашње природне потребе за другим, за разумевањем и блискошћу, за премошћавањем, за заједништвом у чистијим сферама,  у „Његовој тишини“.

За мото своје песме „Повратак Баћушкову“, Радашкјевич наводи два Мандељштамова стиха: „Колико је сати? питали су га овде,/ а он одговори занимљиво: вечност. “ Мени су пак у свести друга два Мандељштамова стиха: „На стёкла вечности уже легло/ моё дыхание, моё тепло“, док размишљам како Радашкјевич има дар да ту исту вечност препозна у једном тренутку, и да се у томе тренутку настани као на острву, саздавши песму- острво, и сам се, и сав без остатка, у то острво преточивши. Песма Радашкјевича увек делује као  саздана у једном даху, дахом, надахнућем, тренутним, као што се оставља отисак топлог  даха на хладном стаклу. Ако то јесте „стакло вечности“, како се надамо, онда је ту реч о трајном отиску даха, духа, бића, бивства.  Побуда песника да из дубине душе изнесе и отисне тај топли печат као потврду о живом присуству духа, песму, и да је остави другоме као оживотворено острвце вечности , или макар безмало вечности, „пет минута до вечности“, или макар као тренутак исте оне „Његове тишине“ –  уједно је и побуда да се и тај други побуди на одговор, с ове или оне стране стакла. Може ли песник учинити више од тога, за себе, за другог, и за свет?

 

ОСТРВО ДОСАДЕ, ПРИСНОСРДАЧНЕ

 

Посебно мајсторство песничког поступка видљиво је у песми „Каква досада“. Та песма је отпочета непосредним исказом „Како досадно је живети“, а надаље се  кружно организује око насловне синтагме као лајт-мотива. Но кључни потез песник повлачи у завршном стиху. Покушаћемо да пропратимо тај след.

КАКВА ДОСАДА

 

Како досадно је живети, не верујући, како

веровати, не очекујући више. И месо нечије

крцкаво пропуштати кроз тело, које и не примети,

и зиму, опет бљузгаву, подносити кроз прозор

ознојен од досаде. Каква досада – то енто по

реду вече, расцмиздрено над пеном Лете.

Све препознавати, не видевши ништа, и видети

данима, ништа не препознајући.Лепршати, у

памет узети се, венути, легати и устајати, и лик

умивати, који наниже клизи, да би  уљудно

намигивао светини, док ова гоји се у посном

загрљају досаде.Појединачно, удвоје, у сну

о сновима или у препуној ступи поднебесној,

где још од јутра све врви – каква је досада

поново живети и умирати. И умирати –

каква лепљива  то је, безизлазна досада. Каква

досада – на свету досађивати се десетинама

Божјих зима тако заразно, тако поштено

и да вам не дојади, ни овако ни онако, и да

никако не дојади вам као пролећна омама та

земаљска присносрдачна досада.

 

                                           12.2002. Бохемија

 

Атмосфера досаде се у песми непрекидно употпуњује,  уверљиво дочарава инвентивним детаљима, тоном који подрхтава на самом рубу између горчине и хумора. Све су шири песникови кроки потези: од знакова свакодневице ка митском време-простору ( „месо нечије крцкаво пропуштати кроз тело, које и не примети“; „прозор, ознојен од досаде“; „вече, расцмиздрено над пеном Лете“), од личног плана ка општем, уз наглашавање неумитне човекове пролазности („устајати, и лик/ умивати, који наниже клизи“) или уз разоткривање лажне углађености међуљудских односа („да би уљудно/ намигивао светини, док ова гоји се у посном/ загрљају досаде“). Што је више осликаних сегмената које досада захвата попут пошасти, то је и тензија песме већа. Али кад песник пуноћу свепростора-свеживота захвати толико густо да запремина песме зађе  у ирационалне и невидљиве сфере („у сан о сновима“, „у ступу поднебесну“):                        

                                  („Појединачно, удвоје, у сну/

                                  о сновима или у препуној ступи поднебесној,/

                                  где још од јутра све врви“) –

 

тад наслућујемо да већ и саму све-досаду, толико напету и разапету не би ли обухватила све, чекају напрснућа. Ма колико била декларисана и дочарана, она ће понегде морати и да устукне. Ако посвуда „све врви“,  то већ мора бити битно  различито од  изреченог „све је досада“. Како је брзо, вешто и неприметно песник успео да саму досаду доведе до руба пуцања, до апсурда:

                                И умирати –

                                каква лепљива  то је, безизлазна досада.

 

Тај апсурд делује катарзично. С њим се и догађа заокрет. Наиме, ако се лајт-мотив, „каква досада“, у песми  мајсторски вртео као витло, вариран у све јачим и ширим замасима, после ове катарзе, у завршним стиховима песме, кључним, само једним и најснажнијим замахом, све је сведено у једну једину реч и све се у њој сустекло. То је реч „присносрдачна“ : уместо почетне и понављане карактеристике „каква досада“, која се до краја песме  већ доима као тотална, све-досада,  у завршници  стоји тај нови придев, „присносрдачна“ досада, којим се перспектива читаве песме битно мења.

...и да

никако не дојади вам као пролећна омама та

земаљска присносрдачна досада.

 

И ритмички и семантички то је поента песме, неочекивани снажни значењски конрапункт, који  напросто преузима тежиште и – потпуно га измешта, преокренувши сав смисаони план. То је сасвим нови квалитатив, на известан начин најављен упоређењем са „пролећном омамом“. Ако и јесте „омама“, тиме што је „пролећна“ она нужно означава пробој у нови круг,  нужно искаче из свих описа досаде.

Оквалификована као „присносрдачна“, досада излази из себе саме, постаје прихваћена, усвојена, одигнута на горњу раван, као да се из круга изнашао тајни отвор који изводи у спиралу. Која подразумева и могућни повратак на исходну тачку, ревидирања ради. Реч је ту о анулирању вишега реда, о преиспитивању тајне понављања у кјеркегоровском кључу,  о истинском напредовању у поимању тајних, неодољивих животних сила.  

 

БЕСТЕЖИНСКА ОСТРВЦА АРХИПЕЛАГА – ПРИЈАВА БОРАВКА И СНОВИ

 

Заокруженост песме и њена тематска самосвојност стварају утисак да је свака песма острво, те тако и поетски свет АР – архипелаг, архи-архипелаг, али неки покретни , плутајући, летећи, једнако овдашњи и неовдашњи, онострани, колико земни толико и астрални.

У песми «Вртешка» (1984), слику живота и психолошко стање песник сабира у појам «вртокруг», кованицу, узгред речено, од изокренутог уобичајеног израза «круговорот»:

                       « Летимице све, а немам сна ни

                       спокоја: душу изједа тај врто-

                       круг. Опет мене односи - од свег,

                       ил од мене све одлеће, све.»

 

Још и пре те песме, а после ње поготово, Радашкјевич је освојио модел кружног кретања као праисконски принцип мишљења и бивања, отеловљен, како смо споменули, и код Тјутчева, и поуздано га уградио у своје певање. У наведеној завршници „Вртешке“ не може бити прецизније су „уловљене“ и антиципиране две битне саставнице, које ће се показати као будуће његове константе. Једна је - стање духа, док си на вртешци, док  јеси саставни део круга, као тачка кружнице у покрету: „немам сна ни спокоја: душу изједа тај вртокруг“, а друго је релација „ја – свет“ у непрекидном преокретању двосмерне позиције, позиције центра и периферије: „Опет мене односи од свег, ил од мене све одлеће, све“. И једно и друго показаће се као плодоносна полазишта за каснија песникова промишљања о свету и човеку у свету.

У даљем опусу овог аутора, у поступку грађења песме као и у самом  његовом асоцијативном мишљењу,  веома су уочљиви кружни покрет и спирални ток. Можда најбољу илустрацију за ову тврдњу налазимо у песми «Ти». Насловно «Ти»  у првом  читању поимамо као „Ти, песмо“, јер је део стихова »Ти, пролећна/ моја песмо, мој врту/ на бестежинским острвцима архипелага, / плутајућег дању, кроз прах/ дебеле јаве“, и такво поимање одрживо је до краја песме. Али није једино. С обзиром на посвету, насловно „Ти“ подразумева и обраћање другом људском бићу, те су могућна и даља развијања метафоре. Наш  већ оучени низ Ја-острво, Ти-острво, Песма-острво свакако је овде само потврђен.

 

Задржаћемо се стога на кључном поређењу: „ моја песмо, мој врту/ на бестежинским острвцима архипелага, / плутајућег“.  И без овако очигледног и дословног примера, у нашој представи о поетском свету Радашкјевича већ се спонтано формирала представа о песми-острву, те тако и о опусу - архипелагу, и управо покретном, плутајућем, летећем , понајвише због заокружености сваке песме, али и због оне волуминозности простора и тјутчевљевских непрекидних заокрета у њему. А наишавши на ове стихове, остајемо у радосној занемелости, као да смо се препознали са неким ко је седео са нама у истој клупи у васељенској учионици Ф.И.Т. С тим што се један огранак надаље нужно разрастао као грана српске поезије.

ТИ

                                  А.С.

 

Кружи стих неосвојивом стазом,

губећи се као поток-огледало

у тешким гравирама облака, свлакове

нестварних дана и лета сручујући

у океан хучан и непомичан попут

успорене музике падова и

лебдења. Ти, пролећна

моја песмо, мој врту

на бестежинским острвцима архипелага,

плутајућег дању, кроз прах

дебеле јаве, ти си – онај

пернати ветрић који легао ми је

на чело у лагуни незаслепљујућих сунаца,

где, издуживши врат као корњача,

брижљиво склопивши обратне

очи, осматрао сам твоје

ка мени – у мени

клизеће

једро.

 

Песма «Ти» чак  је и дословце започета сликом кружнога стиха: «Кружи стих неосвојивом стазом“. На први поглед ствара се представа о кружној линији («стазом»), али већ наредна два стиха : „губећи се као поток-огледало/ у тешким гравирама облака“, на типично тјутчевљевски начин (опрокинутое небо) небеску и земаљску сферу доводе у непосредну везу, саодражавањем једне у другој, обезбеђујући песми громадну запремину. Та запремина се одмах и обзнањује, следи згуснути вишедимензионални низ: „... свлакове/ нестварних дана и лета сручујући/ у океан хучан и непомичан попут/ успорене музике падова и /лебдења.“ За вертикалним пречником повучен је и хоризонтални, за просторном придружена је и временска сфера, остварен је ковитлац кружница и дочаран је сферични простор испуњен покретом и звуком.  Том простору, надаље оплемењеном  већ и поређењем Ти – песма, ти – врт – острво, ти – ветрић,  и умноженом у слици архипелага, удахнут је живот, и живи житељи ЈА - ТИ  дискретно су остављени у фином наговештају сједињавања у једно:  

„издуживши врат као корњача,

брижљиво склопивши обратне

очи, осматрао сам твоје

ка мени – у мени

клизеће

једро.“

 

Ако једро разумемо као једро песме у настајању, у фином процесу антиципирања, илуминације, инкубације и рађања, сливених у јединствени суптилни чин, онда идиом „обратне очи“ , увек пут у ЈА, овде уједно и пут ТИ у ЈА, не може бити боље обавља нужни заокрет из слике спољнога света у човеково унутрашње стање.

Биран или спонтан, овакав поступак је правило у овој поезији. Укрштање перспектива, удвајање оптичке жиже, заустављање покрета па и враћање унатраг, изоштравање сочива, све у функцији ненасилног обухватања, сажимања, поимања и финог пресликавања у песнички израз. И није реч само о кружној путањи, песник још како уме и да се стушти пречицом, пречником ли круга, да окрзне тангентом и покрене суседни, нови круг. Управо брзим променама посматрачке позиције он  успева да обухвати  богат сликовно-спознајни волумен спољнога света и преточи га у унутарње човекове просторе, обезбеђујући им запремински раст и омогућавајући слободне протоке између њих, трајну узајамност и сапостојање у песми.

Покрет је Радашкјевичу  веома битан. Шта значи „писати глаголе с префиксима“  ако не покренути своју мисао, а тиме и свој  свет, као из неког закоченог снимка оживети филмску траку. 

                        *   *   *                                                      

               Писати  с префиксима

глаголе, да ветар с њима

               зачикава се. Болан бити само

од оног чега бити неће, а збуде ли се –

               незбудицом крстити га. Живети

само ту где јава жиле

               не пушта, а ужили ли се –

не преживети. Важити вазда за оног

               ко никад био ниси, а бити – из све

снаге, да снаге више немаш.

 

Не ретко, почетна реч у његовој песми бива глагол у форми инфинитива. То може да зазвучи као програмски исказ, али не код овог аутора. Инфинитив је њему потребан као сабирни, неутрални облик, као залеђени основни смисао, широко полазиште. Додавши инфинитиву префиксе,  битно смо га покренули, убацили у неку брзину, процес, у нови, конкретан, динамичан  живот. Из таквог почетног покрета, овај песник ретко богате  и неспутане асоцијативности ужива да пусти своју уобразиљу, нека врлуда као вода, истражује, изналази рукавце, разгранава могућности и напиње их до крајности, понекад готово до самог распрснућа. А он ће већ, такође не с мањим уживањем, да изнађене слике контролише и да их и своди, заокружује.

Поступак отварања и затварања песме истим мотивом или склопом речи није нов, али Радашкјевич га је очигледно тако пригрлио и тако га  мајсторски разиграва да и по томе постаје препознатљив. Он уме да отвори песму  упечатљивим сликама велике носивости, уме да продене кроз њу чврсту и ненаметљиву водећу нит, уме да је разгранава и контролише, као и да је затвори, често понављањем почетног стиха, истог или варираног, или варирањем синтагме, или неколиких стихова.

Ко похита да тај стваралачки поступак подведе под маниризам – преураниће, сама песма увериће га у супротно, отимајући се шаблону и изналазећи нове могућности варирања, проистекле из ње саме, из њеног предмета певања, из њених језичких склопова, који ће заједно довести до неочекиваних решења, те тако привидно сличан поступак резултира увек избијањем на нову, вишу раван, одизањем на  други семантички ниво, где песма постаје богатија, вишеслојнија и неухватљивија.

Примера ради, навешћемо поједине наслове песама које би се морале анализирати свака засебно, јер су различите не само по тематици већ и по другим одликама, па и по ономе што им је заједничко, а то је тај поступак заокружења, да га назовемо моделом  кружне копче: «О, голубе мој»,  «Јутро»,«Пани Марија», «Кенжејеву посланица друга», «Грузија», «Нисам ушао у тај дуги поглед», «Тако је слатко наћи се на земљи», «Као далеки поглед младости», «Подне», «Јутарње», «Златна бесмислице». У свакој од њих модел кружне копче функционише на  други начин. Он је плодотворан и као тачка изласка из круга у спиралу. Највидљивије је то у песми «Цвеће», где је већ и у самој синтагми с почетка и краја песме, „У понедељак нашег живота“, садржана цикличност, те се понављањем кроз песму тај двоструки круг  увишестручује.

 

Мање видљив пример, али песнички још делотворнији, налазимо у изванредној, снажној и слојевитој песми „Снови“. Круг је ту отворен синтагмом из трећег стиха „време истекло“ и притворен завршним понављањем „А мени време. Време“, и управо у тој самој речи, „време“ садржана је и копча за излазак у шири спирални ток, финим семантичким скоком из времена свакодневног у време неовдашње. Та песма је, иначе, веома подесна за анализу, у више смерова, али ту од анализе напросто одустајемо, толико је песма лепа и јасна. Не дирати. Владимир Турбин је говорио „Нельзя же всё, нельзя снежинку разбирать  на частицы“. («Па не можемо баш све, пахуљицу не можемо растављати на делове» )

СНОВИ

 

Хладно пролеће на крову, стално

бриге, послови: мачак се изгубио,

време истекло, и Мордјукова с бубњем

шпарта пругом ту, на Литејном, све ми

намигујући оком у модрицама. „Ајде-де!

На звезде ли си јуришао? Таласе ли си

прешишао?...“ О, муке! С празним фурнир-

кофером стижеш ти, коме још нисам

опростио. На ког још нисам помислио,

нерасањен. Боже! Заборавио сам текст,

а морам... Ленског! Све карте продате.

И сладак мирис пудера. Глас ме служи.

„Куда, кууу-даа...“ Ал сала ништа, само

злурадо буље, ко заливени. Е сад ћу да им...

Па-аа-ли! „Соколе! Опкољени смо. Соколе,

на штаб удрите!Не жа-ли-те метке!“

 

Хладно пролеће посрће на крову и

свет прошивен оштром кишом, а сандук,

не зна се зашто, на гробу, малчице

нахерен. У њему спава Цига, који увек

јављао се код лифта насмејан, у шетњу

изводећи пса, који увек је нешто цвилио,

све док га једном аутобус није ко меко

кувано јаје. Спавај, сањај. Спавај, сањај.

Од мачка ни трага. И одлећу авиони,

за које карата нема - залупљен шалтер

с таблицом „Све је Твоја воља“. Мама,

па зашто смо овде доспели? „За дадиље

узела сам ти ветар, сунце и орла...“

Хладно и позно пролеће стално кваси

згрчене кровове, и Мордјукова с

бубњем, а мени време. Време.

Слично је и с песмом  «Оно има пријаву боравка». Она фасцинира сасвим на други начин, али обе су антологијске, и управо над њима двема сумирамо следеће: Почетни круг потребан је да се витло заврти, и најчешће тако силовито да се наредни кругови шире, песма нараста  безмало у једном даху, обогаћивана неочекиваним, слободним асоцијацијама које као да  вуку час на једну час на другу страну  али бивају бравурозно обухватане и увек на неки нов начин удеване у тело песме, да би се при крају, било  поступно било једним потезом, понекад и буквално једном речју која одједном постаје семантичко тежиште песме, слиле у речи од којих је песма и отпочета, али већ са неким битним померањем,  с варијацијама које су изузетно функционалне, које као до краја отежају песму али је истовремено и учине лепршавом, одигавши је увис. И управо над тим  двема песмама увиђамо да је модел спирале чак недостатан за њихов приказ. И већ у фази превођења песама, а превођење је, као што знамо, најдубље ишчитавање, и далеко више од тога, сатворачко пролажење кроз фине капиларе песме, свој доживљај упоређујем са фасцинацијом из детињства, цеђењем меда у центрифуги, те тако и формулишем нови могућни модел:  центрифуга и центрипетални згустак.

                      ОНО ИМА ПРИЈАВУ БОРАВКА

 

                      Као сатерано сећање на прошлост

која одсекла је «ја», оно је пријављено

сада у живахном заборавном Паризу,

гледа кроз прозор мансарде у прозоре

чија гола самотништва утроје, удвоје,

насамо, боду очи,  оно укључује

плави шуштави плин и једе пужеве,

рататуј и плесњиви камамбер,

и у предвечерњи час, у сенци небеса

набораних завија на реквизитну

луну опточену напукнутим бисерним

овојем храмовних фресака,

потом не верује огледалима димним,

обратним слепим очима упоређујући

уходане стазе Павловска и чардак

где светско густо млеко пију за здравље

и покој душе, потом поново леже, као у

клопку, у гвоздене шуме несанице и

више ме, јер изневерих, не ишчекује               

у загрљај биљних тапета и нос

нипошто не промаља преко прага,

накострешено као сова у изношеном

огртачу изван жанра, и готово нимало,

као у друго време, не очекује ни од кога,

о самотништво моје рођено: оно је,

као оперске руине под маховином

у рапсодовим  растрзаним грудима,

као гробље слонова-играчака

у откинутим рукама васпитане

деце – оно је сада заувек пријављено

у живахном заборавном Паризу.

 

То је као да су пред вама укључили некакву  прозирну центрифугу – куда је уметнут или се на ваше очи умеће рам са препуним саћем, и покреће се ручица, и мед врца на све стране  да не можете ни да пратите све млазеве, али за њих не морате бринути, видите како се низ унутрашњу страну прозирног ваљкастог зида  та густа сласт слива тачно куда треба, изливају се густе, благозвучне, староставно топле и дубоке, очаравајуће и исцељујуће речи, једна из друге, и тако природно  и лако, управо онако како се лије и сам млаз меда. Преводећи «Снове» и «Оно има пријаву боравка» , била сам у тој центрифуги!

Мајсторска рука је непрестано ту, труди се око форме, ваја, обликује, заокружује и затвара да  негде нешто сувишно не процури, да се нешто не излије, да негде не попусти и далеко било не распадне се  тај облик који мора да се држи заувек, ништа краће!  Све то примећујемо, али нам не смета, супротно, имамо потребу да песника  у свему томе подржимо, а кад смо се већ придружили и сити се науживали у игри, да му неизоставно кажемо: А да знаш, и не мораш толико да се трудиш, твоја снага је другде, она је негде пре те форме, пре тих речи, пре те видљиве игре. Тамо куда ти је дато да стигнеш обратним погледом и где је све заправо већ обликовано.

А сама тема самотништва... Пратимо наизглед формалне одлике певања, али те одлике су само замена за живу кожу «бескожих» , оне су ту да ниједног тренутка не заборављамо главно: «вртокруг» изједа душу. Не морамо размотавати завоје са живих рана. Не морамо куцати,  за људски глас, двери су отворене.

           «Свете двери самоћа, 

без куцања и кључа, с великом

стрепњом одшкринемо их,

не затварајући их

           никад.»

 

Ако вишеструка метафора острва Радашкјевича умногоме и подсећа на Љермонтовљево једро, ипак, реч је ту о осамљености новога доба. Знамо већ: не нужно осамљеност, а ипак дубинско самотништво, усред обесвећивања света, неприхватање до дубоке меланхолије. Али при самом дну горчине, ова поезија ће из себе саме одићи главу: изнаћи смер навише: ако и осамљеност, оно и дубинска потреба за лепотом, складом и топлином,  за другим, за дијалогом. Ослонци се још могу  изнаћи, у ветрићу, у милини оних очуваних острваца у раздешеном свету која још могу пружити утеху, било да је реч о људској блискости, или чистом и лепом кутку природе... А изнад и испод свега увек остаје она спасоносна, најдубља усидреност у висинском осећању припадности и захвалности

                        „што био сам, јесам и што Твој сам

  и што Тобом, и што у Теби

  остаћу.“

 

ОСТРВО - ГЛАС

Људски глас је већ и сам по себи чудо: као што је свако лице другачије, тако је и глас – непогрешиви особени знак, код сваког појединца тако посебно обојен да се не можемо забунити коме припада. Надарени певач на најтананији начин износи из људске душе оно неизрециво које буди и покреће чула другог и, налазећи одјека у његовом бићу,  као да га ослобађа телесне тежине и  узноси  у више сфере: птичје и анђеоске.

Песник Александар Радашкјевич изузетно је осетљив на лепоту људскога гласа, уме њиме да буде очаран и доживљава га као ретко очувану, непоништену лепоту – то је тај фон где душа себе васпоставља и исцељује и, успевајући да се самозацели, успева и да успостави мост ка другоме. Он верује у тај најпоузданији мост међу људима и временима, међу човеком и Творцем (као у песми с почетним стихом „Зар су уистину певачи...“).

Кад исписује песму Јелени Обрасцовој искључиво од назива арија  светских композитора које је она певала, он хоће да предочи то богатство душе, ту безграничну могућност душе да, и сама острвце, прима у себе другог, и другом дарује себе до изнемоглости, баш као што и сам песник себи налаже: «бити – из све снаге, да снаге више немаш.“

У песми «Гласови», песник  посебност свакога гласа који га испуњава, и драге му певаче, поистовећује са острвом,  уступајући им тако можда најзаветнију своју вишеграну  метафору. Магомајев је назван «острвом еха» или  «острвом за дуге», Едит Пјаф «острвом месеца», ту је и «крхко острво Мондрусове». Но још је битније то да та острва песник сматра остацима изгубљених рајских ареала.

                      «Има гласова, што као острва

Плове, зраче, топе се од освитног сјаја,

Носе нас с једног до другог краја,

Где овај живот, као трен, пролете,

Као ваздух изгубљеног раја,

Где гласови су као острва. »

 

У тексту «Острво успомена», говорећи о Јекатерини Таубер (узгред, и ту се један круг затвара, чињеницом да исписујем њено име у Београду, као да му се на тренутак вратила), Радашкјевич наводи речи Цветајеве: «Емигранту је враћање изгубљеног раја двоструко и троструко немогуће». «А успомене су, мислим», каже он у истом тексту, «острво повезано с копном невидљивим пешчаним ртом, који таласи откривају тек понекад и накратко, острво између земље живих и океана умрлих». Тим средњим простором, том позицијом ћемо се позабавити: острвом «животосмрти» и «смртоживота».

 

ОСТРВО «ЖИВОТОСМРТИ» И «СМРТОЖИВОТА»

«Роднее смерти только жизнь.»   «Само нам је живот блискији од смрти.»

У људској представи, овде и тамо су устаљени појмови за овај и онај свет. Иако то јесу просторне ознаке, за простор живљења и неки замишљени простор после тог живљења, оне се више односе на квалитативну реципрочност та два света. Зависно од људских убеђења или вере, у различитим временским периодима за те светове изналазе се називи варирањем њихове суштинске дихотомије: једни ће их сагледавати као два облика постојања, други као постојање и непостојање, једни као материјални и нематеријални свет, други као свет видљиви и невидљиви, материјални и духовни, и тако редом. Али не посежемо овде за историјатом људске мисли, нити пак доводимо у питање одрживост саме поделе, само нам је потребно да укажемо на нека битна полазишта Радашкјевича.

Већ од својих песничких почетака, овај песник изоштрено и истанчано уочава сапостојање овог и оног света. Песму чија се прва строфа тиче живих а друга умрлих, он исписује (1976.год)  као искошени диптих,  тако да строфе личе на крила или пропелере. Само нека се окреће... Већ тада, он ће проговорити и о новом, другачијем, неземаљском сапостојању: „Кад нас не буде било, кад вас не буде било,/ као свици, бисерним снеговима прожевши/ једни друге, завртећемо се око Очевих стопа. “ (Песма  „Кад нас не буде било...“,  1977). Носећа раван  те песме је њен етички план, али то је засебна тема. Нас овде занима та необична представа о узајамној прожетости, растопљености-стопљености у некаквом светлуцавом чистом „снегу“. Позиција „око Очевих стопа“ указује како на принцип вечнога кретања и хијерархије, тако и на припадност, приврженост и пригрљеност. „Свици“ и „Очеве стопе“, као и само кретање, згревају слику, снег се не доима као хладан, што је различито од уобичајене представе о оном свету. Као да и тамо ради онај „пропелер“ диптиха, ако нису већ и крила анђеоска, не знамо. Вратимо се диптиху:

*  *  *
Који трче, нека дотрче

        и који лете нек се

                    не обруше,

                    који путују

               нека пливаче

                        пронађу

        и живи нека живо

                          допију.  

               Е, а мртви нек не 

               прекоревају

               болешљиво  наше

               живљење

               и са латица цветних

               нек уснама скидају росу

               поред прозрачне куће

               у којој непробудно

               живе.

                                       11.1976. Петербург

 

Два света се ту графички држе о једној тачки, која собом означава колико крај  толико и почетак: где се ово завршава, почиње оно; на први поглед то је једина тачка у тексту, као спона, али  запажамо да та тачка у другом делу диптиха добија своју светлу двојницу, то је кап росе.

Први део је сав од глагола: „трче, дотрче, лете, обруше, путују, пронађу, допију“; радња је садржана и у именици „пливачи“; живот је сушто кретање; док је у другом делу простор за покрет умрлих веома сужен, тек до цвећа које доносе живи. Но битан  детаљ на том цвећу, роса, супстрат чистоте живога света, родиља и основ живота, у одељак о умрлима уноси светлину. Као да и сама роса постаје то њихово обитавалиште,  прозрачна кућа , у којој, иако непробудно, ипак живе. То и јесте завршна реч о мртвима : они живе, тиме је затворен круг песме. Самосвојност и засебност два света, показује се, не искључују њихову корелацију, узајамну прожетост, можда донекле као у сапостојању дана и ноћи.

Дирљиво је то залагање „живи нека живо допију“ – неки посебан бол избија из те заправо молитве за неометано довршење сваког земаљског животног круга. Ако се већ мора тамо,  нека се овде  барем испуни обећано. С тим што и свест о овдашњем сапостојању тамо и овде, бива употпуњена. У песми с почетним стихом : „ О, голубе мој, друже сивкасти“, насталој исте године, песник исказује спознају да је непосредно суочавање са смрћу  уједно и нека врста сопственог умирања.

*  *  *

О , голубе мој, друже сивкасти,

шћућуренo-најежени, спреман да ту,

у заклону олука архангелског сребрног,

дочекаш крај који ти се прикрада.

Као дим смлаћен непогодом, тако си

уморан, и кљун под перјем кријеш. Опколивши

далеке баре наборане, други воду пију

и блато, о љубави и корици хлеба зборећи.

Киша престаје. Чујем, котрљаш се

низа степенице, већ. Како ли ћу, друже,

после да те прескочим? Али ево,

мрмљајући, старица односи то

што било је птица. Шћућурено-најежено

сад у свом углу је то што био сам ја.

 

23.8.1977. Петербург

 

Емпатија, видљива већ од првог стиха, врхуни у завршници песме. Већ и крајње сведена а не може бити речитија слика: „Старица односи то/ што било је птица“ побуђује саосећање, а наставак, „Шћућурено-најежено/ сад у свом углу је то што био сам ја“ – то је већ и немоћ, и страх, и језа, и бол, и побуна-одбрана, и надасве муњевит опис учинка проживљеног искуства. Нагло психолошко померање из једног стања у друго, измештање човека из самога себе,  прелазак у нову личност, исказани су на тако једноставан начин, тако живо дочарани у кратком потезу, да нам застаје дах. Управо ова песма показује да је песник Радашкјевич већ пронашао свој  тон, ритам, стил, карактеристичан спонтани поступак суптилног и ефектног обрта. (Касније ће, један за другим, на сличан начин бити оплакана и два папагаја, и мачак Момон, у истоименој песми, у којој наилазимо на жал за  изгубљеним чулима  и покретом као космичком законитошћу, као да нам се даје у руке кључ свих побуда за кретањем: „Ми смо – његови бенасти богови, / од исцрпљености непомични, испозаборављали /како од маглина вајати звезде, како их шакама /разбацивати у црну непознату рупу.“)

У песми-диптиху раздеоно-сједињујућа тачка додира два света има свој пандан у живој капи росе, која јесте овде али је намењена и онима тамо;   у песми „Хрен пани Машкове“, насталој десет година касније, та тачка добија две нове пројекције, у једном и у другом смеру, у једној и у другој сфери, отеловљене не може бити сликовитије. У диптиху, та тачка је била  уцртана просто као графички знак; у песми о хрену она је и дословце именована и значи једно: крај, умирање: „у дому старачком, у топлом, ставила је тачку“.

Хрен пани Машкове још у  леји крај летњиковца.

Дани се топе за углом , ни да се осврну, као лопови

и убице. Она. Она је сад, као мушко, ту, иза стакла,

сасута у сиву железну канту. Гојазна, брљива,

брљава; табанале су крај излога њене пете,

налик млечњачама на пољани пуној гљива.

 

Хрен Машкове, трулеж га не би такла,

поклон стидљиви међу даровима  трајним...

Нека су деца куд које, нек и џукца крај ногу, нек мачку,

нек цркавала, нек отпадали бубрези под кровом танким,

ипак, у дому старачком, у топлом, ставила је тачку,

и од ње остао је овај хрен.

 

Хрен Машкове... Беле се сад њене пете

астралне у узораној васељенској леји, где тешко

и појма да имају о хрену,

остављеном у време промена, време сурогата

и подметања, које мене и тебе, браћу нахерену,

заувек брише као штампарску грешку.

 

Може ли бити случајно то што је „тачка“ стављена „у топлом“, нарочито после земаљскога „танкога крова“ под којим су од хладноће „отпадали бубрези“? Не. Као што у стиховима из песме „Кад нас не буде било...“ свици и Очеве стопе згревају снег, тако и овде – живот се труди да завршна тачка, сам чин преласка, буде достојан. Нити може бити случајно што је управо с тим у вези поента песме, која непосредно следи: „ставила је тачку,/ и од ње остао је овај хрен“.

Узгред, за руског читаоца ово „остао је хрен“ има и додатно значење, као супротност идиому „ни хрена не осталось“:  ничег, нимало, није остало; с тим што морамо знати да у сличним идиомима „хрен“ фигурира као еквивалент, замена за „ђавола“: „на кой чёрт“ или „на кой хрен“, са значењем „ког ђавола“, односно „ни хрена“ као „ни черта“, ничег, „ни врага“,  ни вражјег (нечег) није остало... Тако да је руском читаоцу већ и у првом слоју видљивија семантичка вишесмерност хрена пани Машкове, „поклона стидљивог међу даровима  трајним“ којег „трулеж не би такла“. Да и не говоримо о непреводивој игри речи у стиху о васељенској леји „где ни хрена не ведают про хрен», преведеној као: „где тешко и појма да имају о хрену“, али то су незаобилазне невоље превођења. Можда смо неким другим нијансама ублажили тај губитак, а ако не, остаје да се уздамо у енергију саме песме, и у исијавање оних кључних слика, оних  двеју пројекција из исте тачке, којима ћемо се и вратити.

Прва слика је живо сећање на призор из живота, то су пете пани Машкове, упоређене са гљивама, да ли стога што вире из поцепаних чарапа, или што су и иначе просто беље од стопала, тек: „табанале су крај излога њене пете, /налик млечњачама на пољани пуној гљива.“ Пете, дакле, као гљиве, млечњаче, у покрету: хода се, живи се, слика је сочна и речита.

У следећој строфи биће стављена тачка на тај живот. И пете-гљиве, заједно са укупним животом, сведене су у ту тачку, али тако да увек можемо да их, као доњу пројекцију, опет изведемо из ње, живим сећањем. У истој перспективи остао је и њен хрен, нетрулежан као само сећање. Друга строфа завршена је том речју, „хрен“, да би трећа такође отпочела њоме:

“Хрен Машкове... Беле се сад њене пете

астралне у узораној васељенској леји, где тешко

и појма да имају о хрену“.

 

„Астралне пете“. Радашкјевич. Горња пројекција истих оних пета-гљива, из исте оне завршно-почетне тачке. Звездани ход. Имаш само оно што си дао, верују хришћани. А који не остављају „ни хрена“, у „време промена, време сурогата / и подметања, које мене и тебе, браћу нахерену,/ заувек брише као штампарску грешку“ – нека се лате корекције, да не кажемо коректуре.

У песми „Паунов плес“, песник исцрпно и духовито приказује варијанте човековог плеса, покрет до транса, али при којем може и – глава да отпадне. Кулминациона тачка у којој се живи живот у најпунијем интензитету може показати као сам руб амбиса, ту као да  је уједно и сама та глава човекова:

                                                 «...краја не има

чарним корацима плесним. И човечанство

јури мимо, и душа му у пете силази, свој

модри исплазивши језик астрални.“

„...десна увис, рука лева доле, глава у страну

одједном отпадне... »

 

Душа, сишла у пете, исплазила је свој модри астрални језик. Радашкјевич!Сваки коментар био би сувишан.Но не можемо превидети: реч је ту о души човечанства! Оно јури мимо, оно губи главу, а не само појединац у трансу – нису узалуд навођене игре разних крајева земаљске кугле. То је тај лаки, неприметни  потез. Куда се све њиме допрло, читалац не може да не види.

 

Ако се у тоталу, општој слици, дотицај два света  може сагледати као тачка, и ако живот намеће све више непосредног суочавања са смрћу, као да сваки пут зумира, извлачи лично у гро план, посвећујући нас у  појединачно, онда није чудо што се та тачка разраста, а сама граница између двеју сфера све више губи на оштрини.  Један од примера таквог прожимања два реципрочна света и све нејасније границе између њих налазимо у песми «Јутрос се обрушило старо дрво», где слика обрушеног дрвета води ка свести о осцилирању те границе и ка њеној релативизацији:

«...сетих се како једном ветар мрсио је косу

на темену покојног суседа, и схватих

да неживо њихало је гранама

дрво све те летње луне

и неживо – сва сунца

зимска.»

 

Много је примера све веће релативизације те граничне линије, освајања не простора између него простора заједничког и једној и другој сфери,  нечега што је у руској поезији наслеђено од Цветајеве и препознатљиво у кованицама „смртоживот“или „животосмрт“, као код Јелене Шварц, рецимо. И мада код Радашкјевича, ако се не варам, такве кованице нема дословце, њен дух је ту потпуно присутан,  баш као што је и мотив гробља  изузетно чест, па и проширен на територију живих. Споменућемо само неке примере: „И враћајући се са мртвог на гробље/  живо, ја...» ;  «не верујући да сад заспаћу и пробудићу се /када, зашто и било где и било-икад.» ; «док сам  жив и док сам мртав» , «блискији од смрти је само живот» и низ других. Назвати тај простор  међупозицијом, међусветом, међусвешћу, или рећи да је реч о удвајању услед прожимања, није довољно. Недостаје ознака за покрет, за неосетно али непрекидно померање, измештање, укрштање. Можда је све то скупа, такав простор, такво стање и такво измештање, највидљивији у песми „Дешава се“:

                      Дешава се, гледаш:  дрво, обала, река,

црне жиле грана наспрам неба без

ознака и пашче које пројури мимо и не

видевши нас нетремице, и нечија кожна

тамо, иза речице студене, леђа...

Шта радимо ту? И како доспели смо?

На дуго? И знамо, крвљу и неоспорно,

да тај свет заклопљени – није наш,

да случајно смо овде, ненадано,

као залутали, и свака обележена

ствар овде живи мимо нас и умре.

Да ми – нисмо ми, већ неко, негде и

некад, где место нам је и где нам је

време, где притрчало пашче

завириће нам у очи затворене и

њушкицу потајну своју наслониће на

колена нам натекла, где су, може бити,

река и дрво, и обала, где су иста она

непомична леђа онога ко се

никад окренути неће.

 

Колико деликатности у исказивању присуства смрти у живом животу, привидне дезоријентисаности, а заправо суптилног прозрења,  фине истовремене удвојености у једном и другом.

И нехотице призивамо у свест и другу, додатну удвојеност, оно друго измештање, укрштање два простора, тако драматично проживљено код Цветајеве, кад овде и тамо у конкретнијем, географском смислу, замене места. Код емиграната, удвојеност  овде и тамо је удвостручена. Као и Марини, и Радашкјевичу су управо тамошњи Париз и  тамошња Чешка постали овде, док је руско овде постало тамо, и трајни бол од тих „прелома кичме“ постаје основа живота, ништа мање. Можда посредством овог осенчења долазимо до могућног, колико-толико задовољавајућег модела којим бисмо и графички приказали то перманентно  укрштање и прожимање простора и токова присутних у овој поезији као живот прожет смрћу  и смрт прожета животом, као живи проток овде кроз  тамо и тамо кроз овде. Био би то модел Мебијусове траке. Он функционише како у појединачном (песма), тако и у општем (поимање, доживљај света). Он подразумева и временска измештања, и уопште измештања из оквира видљивог, обухватног, појмљивог, све до нечега што се може назвати изван-временским, недосежним а опет у неком покрету ухваћеним мебијусовским завијутком. Као на најуочљивији пример за то упућујемо на две песме. Једна је „То као да...“, у целини узев, са свим психолошко-философским нијансама, а навешћемо стихове с почетка и краја песме који упућују пре свега на временски  план : „Грузија – то је као да си већ/ умро или се још ниси родио.“; „ти још си умро/ ил се већ ниси родио.“

Друга песма, у којој се сустиче све о чему је досад било речи, која је врхунац снажног доживљавања пуноће живота и њеног страхотно-болног укидања, осликаваног као из саме оне понорне тачке преласка из овде у тамо,  песма која све своје васељенски тешке поноре качи  о свој рефрен  као о сушту и чисту љубав о којој се држи свет,  песма која је по свему толико изузетна да ју је грех скоро и навести а камоли ишта издвајати из ње, јесте песма „Посвета“:

Када одзвецкају све карике и

резе и свет сурва се у рупу без

месечине, када небу кожа отпадне

и црно у пустим  грудима захучи,

сви снови кад побегну као недоклане

звери у своје уловљене јазбине,

и у чело, верући се, задахћу

неизоставне сени, које гуше

слабашни крик агнеца – тада

завириће у понор  анђео и имаће,

наравно, твоје вољено лице.

 

Одувати, као прах, моје Голготице

и паклић  уфитиљени мој, ћутати

и слушати у чудноме  полу-

трансу опет недоречености благе,

опет васељенску хулу, и барку

на крају борбе једним ударом

крхкога весла из бездани пене

вадити, и знати да све болније су

рупчаге година оној, пушкинској

запрези живота, коју заноси укриво,

укосо заноси, и главно – незнано куд,

 

и у понор прободених небеса,

као у рам сурвавања и лебдења,

прозрења, кајања, стихова и

шупљих радости заборава (а њима

већ ни краја ни броја не има)

невино завирити, као анђео

с икона које осликали су ветри

и фресака које ветри избрисаше. И он ће,

наравно, по врелој зими,

у лето снежно, и он ће

заувек имати твоје вољено лице.

 

Губитак блиских, те тако и себе, ако нас не поклопи онемелошћу, најдубља је провера свакога словца које смо освојили пре, и најболнији предујам за сваки гласак који ћемо успети да пустимо после, преживевши. Уз „Посвету“, Радашкјевич исписује још неколико изузетних песама таквога бола ,  „Позивни“, „Губити све то...“, „Наук растајања“, „Хтео бих“. Стихови као што су „сад ушушкаваш се /небом, као у детињству не заборавивши/ да подвучеш под бокове и рамена“, или „из три угла/ испузиле су магле и милосрдно/ избрисале свет“, или „ ћутњом, као вечношћу очас испунио се дом“, први су одушак дубоком људском болу, у коме се тако простодушно и истинито прибегава Тјутчеву, спуштајући главу на његов стих: „оде и ти куд једном мора свак“.

Стихови као што су: „Не верујем. Нећу. Пусти ме/ натраг, где је живо све, где су живи /сви и нема потребе за причицама/ наде“ траг су природне побуне, када се од бола посустаје и постаје неиздржив терет неба које се „обрушило на глинена плећа“. А кад се бол прихвати као да је део тела, те  га просто носимо са собом, свикнувши на њега толико да нам се учини да смо га и превладали, уме да се отвори као бездан дубока меланхолија, и песник ту тачку  најдубљег пада у очајање хвата са својственом му прецизношћу: „Хтео бих да будем онај, ког нема. Мртав/ ветар вршља светом.“ Снажна , вишеплана песма. И, што је од изузетног значаја, катарзична, упркос дубини клонућа или управо због њега : „ А доли те преплаветне / нека сијају другима, и ласте нека роне/ иза окна у подводни свет јаве, и срећа/ нек се осмехује с јастука и мисли /на неког другог.“ Требало је доћи до тог покрета руке која као да враћа улазницу, кажемо као да јер цела песма написана је у кондиционалу: „хтео бих“; „желео бих да више и не желим“. Требало је провући се кроз тај најужи теснац.

Уза сву скрханост личним болом, измештеност од родног тла и тражење нечега незнано чега као непостојеће замене за то тле, уза сву обесхрабреност општим стањем обесвећења света, уза све ожиљке од понирања у тешко појмљива космичка  укрштања супротности – интуиција, воља и свест успевају да изнутра обухвате процес којим се трвења  преображавају у дихотомично динамично сапостојање. У томе код овог песника видимо залог опстајања и замајац, увек, покрета ка константи, највидљивијој у песмама као што су  „Вече“ и „Пустињак“. Почетно-завршно и молитвено ауторово:  „Хвала ти, Господе, ... што био сам, јесам и што Твој сам/ и што Тобом, и што у Теби/остаћу“, из прве песме, истоветно је са све-рефреном монаха, лирског јунака из друге песме: „Господе, ја сам твој, ти си мој“.

Отуд и тај исконски заокрет навише, који не допушта да најдубљи лични бол, као ни све горчине светских ерозија, одвуку у безнађе. Ако нема илузија, има наде, то и јесте оно што се заправо и жели и још може поделити са другима. Ако појединцу измиче слика општега спаса, остаје поуздање у прожетост божанског и човечног, остају „часови“ које можемо узимати од пупољака, макар они расли поред чешкога гробља, или управо стога што ту расту „изнова не питајући / ни о чему и не иштући с пустих висина/ ни награде , ни среће, ни/ поштеде“ (Песма „Тамо“). Остаје захвалност, најбољи одраз онога шта јесмо или нисмо усвојили од пупољака као учитеља:

«... Хвала ти, Господе, за много,

за дуго, пепелно, узнемирено,

невидљиво, ветропирно, болно,

за неопростиво, за вољно.

Хвала ти, вечни мој,

за много и за

безмало

ништа.»

 

Код  Радашкјевича, горчине лутања по туђем свету духовне су и емотивне природе. Али где би се, ако не управо у том истом свету, изналазиле могућности за „грађење на руинама“. Лични емотивни крахови и „крхотине почившега неба“ (песма „Разговор“, која полази од Рилкеових стихова „Ствари, којима сам дао душу/ растачу ме на делове“), увек вуку ка дну, али на човеку је да  не допусти ако не само растакање света, а оно свакако – да не допусти да га свет растаче. Овој поезији могло би се приступити и сагледавањем таквог једног, лучног пута, од песме „Наше ствари“ до песме „Ствари животне“. Кад кажемо лучни пут, имамо у виду да је свака тачка на њему – тачка заокрета. Један од таквих   заокрета  видимо у споменутој песми „Разговор“. Стихови „Дај да ћутнемо,/друже мој, ћутнемо ту код самога/ код прага, где крхотине су почившега /неба“, евоцирајући руски обичај да се пред путовање приседне у тишини, подразумевамо молитвеној, означавају тренутак важне сабраности на животној постаји, пред полазак  у новог себе – или уједно и повратак добром старом себи који се темељио на детињем усхиту.

Песма „Ствари животне“ одраз је таквога усхита, духовног повратка Петербургу, граду младости, као свему „светом, бесмртном и живом“: „ Нека је свет узбуњен и узалудан,/ радујте се што све је на свету различно. Све бесмртно,/ свето и живо, до изгубљеног дугмета и до рупице/ на чизми“... Повратак је то, уједно, и у ону стару лековиту захвалност, са временом све дубљу: „Латите се списка захвалничког, не изоставите ништа...“ Повратак, такође,  од кише у кишицу: од „досадне кише у Паризу“, „која живог те односи“, до кишице прочишћења, босе као дете и бесмртне као опрост : „...Петербуршка кишица, боса и /бесмртна, нека лије и лије непрестано довека.“

У близини песме „ Ствари животне“ сад већ стоји круг у овом тренутку најновијих песама, сличног расположења и стања духа: „Црноморска прича“, „Вогешки трг“, „Сардинија на истеку октобра“.  Макар и да јесу посвуда „трагови у осипању“, у Грузији  све може бити „смртно јасно наспрам / непорецивог мора, све једноставно и лако“; усред „живахног заборавног“ и „подбулог“ Париза човек може  „упијати нему благодат»; на Сардинији, која наликује изгубљеном рају, може се загњурити у себе и доживети препород:  „Без киша и без људи, заборавив, опростив,/одагнав, време је да сладиш се светом , време/да упериш уста у смарагдни талас.“ Драгоцен повратак себи, активирање нагона да живот буде прослављен, скупо плаћено мајсторство  да се улови тренутак живота  и искристалише као отисак великог времена, да се сад већ свечаност живота достојанствено  прелије у стих. Александар Радашкјевич умео је да се „накостреши“: да буде и подсмешљив, и горак, и опор, и немилосрдно оштар именујући људски немар и светско зло, али неким укупним својим тоном он све препокрива благошћу и милозвуком. У споменутим најновијим  песмама више нема никаквих одбрамбених помагала, он их се ослобађа и показује се у правом свом лику - као заточеник лепог и хармоничног, као посвећеник који уме да ужива у људском гласу и  да удахне душу песми, којој, како се показује,  није недоступна она најпотпунија, она висинска, Његова тишина.

 

„ЊЕГОВА ТИШИНА“  КАО НЕМИ, НАЈЖИВЉИ РАЗГОВОР

 

(Поводом песме „Зар су уистину некад певачи“ )

 *  *  *

Зар су уистину некад певачи

певали, зар је зими била

зима, звезде зар падале, лишће

шуштало и на ветру летела дуго-

очекивана писма преко мудрих

гора и слепих језера, и ми знали

да ћемо бити живи, ко што и јесмо,

сада и увек?

 

Зар се уистину све звало и мирисало

другачије, хруптао хлеб и смејала се

вода, зар смо уистину век пожуривали,

верујући да с нама су сада и увек

сви, који одоше под оловне очне капке,

зар је уистину некад пре тако гласно

ћутала, гледајући у душе,

Његова тишина?

 

Ову песму најпре дуго одћутимо, то је најдубљи контакт са њом.

Наизглед  упитна, она двоструким својим упитом заправо одговара и није јој потребно тумачење, само одазив разумевања.

Стишана и елегична, готово тужбалица, сва од носталгије, чежње за изгубљеним, ова песма је у исто време и чудесно светла;  сва заобљена, милозвучна, хармонична, лебдећа, у исто време је и отежана, натопљена најдубљим болом човековим. Она успева да окупи на малом простору многе лепоте и обдарености овога света, лепоте људскога гласа, људске љубави, вере, свакодневне земаљске те тако и небеске радости, али  успева да их осветли из сасвим посебног угла, као из неке будуће или ванвремене перспективе, као да су потпуно престале бити нашом стварношћу, као да су сасвим измештене  и могућне још једино у нашем  сећању. Тај низ овосветских лепота врхуни  песнички најживљом сликом: лепом сентенцом «смејала се вода». 

 

У претходној строфи остављени смо у малој недоумици: језера, која иначе зовемо горским оком, песник означава као «слепа». Пред ким и за шта су језера слепа? Је ли то стога што се гледају очи у очи с небом – те и морају бити заслепљена, барем кратковида? Или су просто обзирна, дискретна, хотимице «слепа» за поруке које нам преко њих долећу: «на ветру летела дуго очекивана писма преко мудрих гора и слепих језера». Биће да је о томе реч, о дубоком разумевању и складу између природе и човека. Синтагма «смејала се вода» као да печати управо такав склад.

 Од малих ногу сви цртамо сунчев осмех, а веселост воде дочаравамо ономатопејским изразима, али ево неочекиваног, а тако природног потеза, и остварен је живи спој: слика животодавне, живе воде, праматере  живота.

Но занимљиво је, а и карактеристично за овог песника, да је одмах ту, у истом стиху, у истом ритму и истој интонацији, после те живе насмејане воде као кулминације праобиља живота, он некако као безболно и доиста готово неприметно начинио кључан рез. Стиховима:

«зар смо уистину век пожуривали

верујући да с нама су сада и увек

сви, који одоше под оловне очне капке» 

 

он сабира и са супротне стране, синтагмом «век пожуривали» упућујући и на све технологизације којима смо учинили  и лоше своме свету и себи самима, али и на древна  дрзновења и данашње узохољености људске, које непромењиво воде ономе што се овде именује као  одлазак под  «оловне очне капке» . Поглед је, дакле, хитро преусмерен на човеково отуђивање од праисконских спона и знања, на самоотуђивање, и на сам најдубљи извор бола, на људску смртност. Али зачудо, овде као да делује она инерција лепоте и склада, као да захваљујући њој прескачемо тај понор смртности – просто уклизивши у иако још болнију – у исто време и зацељујућу поенту песме:

 «зар је уистину некад пре тако гласно

 ћутала, гледајући у душе,

 Његова тишина?»

 

Није ли ова песма и написана зарад  ова три завршна стиха, зарад заустављања на смислу згуснутом  у овом оксиморону «Гласно ћутала тишина». Притом – Његова тишина, притом – која гледа у душе. Живе душе, као што је и вода жива, као што јесте био, као што може бити жив дослух између Њега и нас. Није ли такав говор такве тишине најпунији «земаљски празник» за човека, као што је, по мени,  и говор белине врхунски песнички идеал.

Чак и да Александар Радашкјевич ову песму, у  књизи Земаљски празници, није сместио одмах иза песме «Грузији », по стању духа које из ње  исијава слободно бисмо је могли уврстити у низ песама побуђених или записаних у тој благотворној земљи. Земљи благословеној, с прастарим језиком и невиђеним, топлим гостољубљем; са здравим горама и  древним храмовима потресног историјата; с распеваним и разиграним старцима и децом; с пребогатом трпезом и здравицама које одају чистоту душе и очувану скалу вредности, где су љубав и част на врху; са још мирисним пољима, о мору и ваздуху да се и не говори. Отуд је и  доживљавамо као оазу усред данашњег раздешеног света, као острво очуване  пра-чистоте и исконске свељубави.

Жал за таквим првоисточником изражен је овом песмом из утишаног бола ублаженог живим сећањем: нема ту ни оптужбе, ни беса, ни револта, ни очаја – само чисти бол душе која види и зна, која спону  с оним изгубљеним, првобитним, рајским, нипошто не жели да изгуби.

Жал је то за благодаћу, али из саме благодати, макар из последње њене капљице. Зато је ова песма драгоцена – јер самом собом благодат обнавља. Малена а васељенска, укупним својим топлим  исијавањем она постиже најважније што се може – макар на тренутак васпоставља живи контакт, неми разговор створеног са Творцем,  и нас у тај разговор укључује.

                                                                                                   Злата Коцић (Злата Коцич)

«Bdenje» (Бдение), № 41-42,  2014

 


 
Hugediscountmeds.com.
Вавилон - Современная русская литература Журнальный зал Персональный сайт Муслима Магомаева Российский Императорский Дом Самый тихий на свете музей: памяти поэта Анатолия Кобенкова Международная Федерация русскоязычных писателей (МФРП)